Home Info Zidanje Smedereva

Zidanje Smedereva

redakcija

Šta je nedostajalo pa da Vučićev trijumf na, kako je sam rekao, „prvu godišnjicu teških reformi“, 29. jula, bude potpun? Ne mučite se dragi čitaoci, odgovoriću ja. Nedostajalo je – Smederevo.

Pomenuto je ono, doduše, na toj konferenciji za štampu, ali nekako uzgred i više stidljivo. Obećavano je, da podsetimo, da će Železara početi da ostvaruju profit već u maju, pa u junu, pa u julu, ali ona ipak još uvek radi sa gubitkom. Nije to, da ne bude zabune, neka greška novog „direktorijuma“, već prvenstveno posledica globalnih kretanja. Jeste pad cena sirovina, rude gvožđa i prirodnog gasa išao na ruku Smederevcima, ali je sve to poništio pad cena čelika. Tako da se i „izlazak na zelenu granu“ odlaže, a, čini se, i sa paljenjem druge peći oteže. Nema, dakle, u ovoj smederevskoj elegiji ni malo zluradosti, naprotiv. Ali, nije zgoreg napomenuti da zbog toga ne treba da se neprijatno osećaju oni koji na obećanja podsećaju, nego oni koji obećanja ne ispunjavaju.

Ako je o godišnjici teških reformi reč, onda nije jasno šta se tu zapravo obeležava, da ne kažemo slavi. To jest, da je teško to je očigledno, ali se reforme ne vide baš najbolje. O njima se, doduše, dosta govori, one se najavljuju, ali se zapravo tek naziru na horizontu. Zlokobni monolit javnog sektora još je praktično netaknut.

U stvari, jedini pravi uspeh Vučićeva vlada je postigla u javnim finansijama. Reč je, nije teško pogoditi, o fiskalnom deficitu koji je u prvom polugođu 2015. iznosio svega 35 milijardi evra. Posebno ako se ima u vodu da je u prvih šest meseci prošle godine ostvaren 4-5 puta veći deficit, a da je za isto razdoblje ove godine planiran gotovo tri puta veći manjak u državnoj kasi (96 milijardi dinara), onda se mora priznati da je ostvareni rezultat, što bi rekao Vučić, izvanredan.

Ali – a uvek postoji jedno „ali“ koje devojci sreću kvari – ta slika ima i svojih mana. Najpre, međutim, o jednoj drugoj stvari. Premijer je, naime, rekao da će čak „i ako ne bismo poboljšavali rezultat u nastavku godine deficit republičkog budžeta u 2015. biti 2,87 odsto BDP-a, što je ispod mastrihtskog limita“. Vučić je istom prilikom još rekao da ne može da kaže koliki će biti deficit tzv. „opšte države“, tj. kada se u državni proračun uključe i fondovi (zdravstva, školstva, penzioni), lokalne samouprave i (pojedina) javna preduzeća, jer „nema uvid u sve podatke“. Čudno, jer je, recimo, Fiskalni savet do tih podataka – a nabavlja ih obično od Ministarstva finansija, Statistike i slično – došao. Prema njegovim procenama, dakle, ukupni fiskalni deficit Srbije, za celu 2015. godinu, iznosiće oko 140 milijardi dinara ili 3,5 odsto bruto domaćeg proizvoda. I to je, odmah valja reći, zaista odličan rezultat: jer je prošle godine minus u državnoj kasi bio gotovo dvostruko veći (6,7 odsto) i zato što će biti znatno manji od, za ovu godinu (sa sve MMF-om), planiranog deficita (5,9 odsto BDP-a).

Ali – sad dolazi na red ono ali – i to je zapravo „izvanredno“ veliki manjak i nije među najnižim u Evropi, kako to često ume da tvrdi naš premijer. Prosečan deficit u zemljama centralne i istočne Evrope, dakle onim uporedivim sa Srbijom, iznosi 2,9 odsto. Ima, doduše, i onih koje su gore od Srbije, ali svega njih 4-5 i, gle čuda, baš onih iz našeg komšiluka – Crna Gora, Hrvatska, Makedonija, Slovenija, Albanija. Baltičke zemlje imaju deficit od oko jedan odsto u proseku. To je i cilj koji je postavljen za članice Evropske unije.

Srbija tom cilju, naravno, treba da teži iz vlastitih interesa. U Srbiji deficit treba da bude znatno ispod tri, drugim rečima blizu jedan odsto da bi javni dug u odnosu na BDP počeo da se smanjuje. Sad je javni dug 72-73 odsto BDP-a, iduće godine će narasti na 80 odsto, a treba da bude ispod 50 odsto. Osnovni pokretač rasta javnog duga je fiskalni deficit. Dakle, ovo što je ostvareno jeste vrlo dobro, ali u odnosu na druge zemlje i na održivost javnog duga, srpska finansijska dubioza i dalje je vrlo duboka.

Senku na idiličnu budžetsku sliku baca još jedna stvar. Javne investicije. U prvom polugodištu, naime, za ove namene potrošeno je tek 34 milijarde dinara što je manje od 30 odsto (sasvim precizno – 28) ukupno planiranih izdataka za javne investicije u ovoj godini (120 milijardi). Posebno je simptomatično da je na ovom polju najviše zakazao baš centralni nivo vlasti, tj. Vlada. Naime, od ukupno 48 milijardi dinara, koliko je direktno iz republičkog budžeta predviđeno za tzv. kapitalne rashode u celoj 2015. godini, do kraja juna potrošeno je svega šest milijardi.

Povrh toga, investicije padaju i u javnim preduzećima. Pošto im je država praktično svu dobit uzela za pokriće svojih rashoda, državna preduzeća su ostala bez novca za ulaganja. Kako za održavanje trenutne proizvodnje, tako i za razvoj. Recimo, leto je uobičajeno vreme za remonte termoelektrana; sada toga nema, one rade punom parom (uzgred, možda i zato da bi se ostvarile prognoze o rastu proizvodnje). Takođe, i Telekom bi, ako želi da izdrži oštru tehnološko-tržišnu utakmicu, što znači i vrednost, morao mnogo da investira; u sadašnjoj situaciji on to nije u stanju.

Sve u svemu, umesto da javne investicije budu veće nego prošle godine (makar za onoliko koliko je planirano, tj. za dvadesetak milijardi dinara), one će najverovatnije biti manje, a biće jako dobro ako ostanu iste. A morale bi da budu još i znatno veće od planiranih, jer je to u godinama krize najbolji odgovor države na pad zaposlenosti i plata.

Umesto toga, pošto nam je stegao kaiš, Vučić će sad malo da ga popusti. Odabrao je za to pravi „tajming“: u trenutku kad desetak hiljada ljudi bude primalo rešenja o otkazu, stotine hiljada zaposlenih (u javnom sektoru) i penzionera dobijaće (makar za malo) deblje koverte. Podseća to, malo neprijatno, na onu izreku „dok jednom ne smrkne, drugome ne može da svane“, ali izgleda politički vešto i oportuno. Taktički je, dakle, vrlo dobro odigrano, ali da iza toga ima i neke strategije, to nije sigurno.

Mijat Lakićević
foto: Alisa Koljenšić Radić 

Izvor: Peščanik

0 komentara
0

Slične vesti

Ostavi komentar

error: Sadržaj je zaštićen !!