Francuski nobelovac Albert Kami je jednom prilikom rekao da protiv neprijatnih istina postoji samo jedan lek – treba se s njima suočiti. Naravno, mnogo je bezbolnije lagati sebe i dozvoljavati drugima da nam pričaju bajke, jer suočavanje sa istinom i realnošću nije prijatno. Ipak, ne živimo u bajci, nego u realnom vremenu, a ono je, nažalost, itekako mračno.
Počeću zato s prvom istinom, rizikujući da me najmanje 5200 Smederevaca proglasi bezosećajnim zlikovcem: Železara Smederevo je rupa bez dna koja se što pre mora, ili privatizovati, ili ugasiti. Ne tvrdim ovo zato što sam izuzetno pametan, ili zato što sam zlurad, već zato što mi zdrav razum govori da je to jedino održivo rešenje. Nemojte se zavaravati da će neko kupiti železaru ovakvu kakva je. Priče u medijima o interesovanju Rusa, Belorusa i Ukrajinaca su klasično spinovanje vlasti, koje za cilj ima mazanje očiju narodu i kupovinu vremena. Kako trenutno stvari stoje, železara pravi mnogo veći gubitak kada radi nego kada je peć ugašena, i ponovno pokretanje proizvodnje nije ništa drugo do jeftina populistička mera koja će trenutno kupiti socijalni mir u državi i gradu. Ali, taj socijalni mir je itekako skup, i ono što je ključno, on daje lažnu nadu građanima da će železara u Smederevu nastaviti da posluje s uspehom. Nema ništa od toga, dragi moji Smederevci. Da ima, ne bi Amerikanci ni napuštali železaru, nego bi iskoristili sve mogućnosti za zaradu i ne bi se zatvarale železare širom Evrope.
Ključno pitanje je: šta učiniti sa sudbinom 5200 radnika, jer je to sudbina 5200 porodica, i uz to, nekoliko hiljada ljudi koji sa železarom sarađuju kao kooperanti? Odgovor nije popularan niti idealan, ali je jedini mogući – otpustiti onoliko radnika koliko je potrebno i u životu ostaviti samo one pogone za koje postoji interesovanje da se privatizuju. Za otpuštene obezbediti kvalitetan socijalni program, u okviru koga treba obezbediti otpremnine. Otpuštene uključiti u program pomoći pri investiranju dobijenih sredstava, kako ne bi većinu novca ''bacili'' na kupovinu automobila, nameštaja i opremanje kupatila. Ogromne subvencije koje država daje trenutno za železaru preusmeriti (privremeno) u finansiranje poljoprivrede i turizma, od kojih Smederevo može itekako kvalitetno da živi i to je dugoročno isplativije i za državu, a posebno za grad.
Druga istina, s kojom se Smederevci koji su zaposleni u Železari Smederevo moraju suočiti, jeste da građani Srbije nisu dužni da plaćaju parazitiranje gubitaša na njihovim leđima. Ne samo smederevskog, nego bilo kog srpskog gubitaša. Loše se živi i u mnogim drugim srpskim gradovima, pa ih država ne održava veštačkim disanjem. Nije problem u subvencijama države, problem je što i pored subvencija Železara Smederevo mesečno pravi ogromne, milionske gubitke. To nije normalno ni ekonomski, ni zdravorazumski. Političarima nije u interesu da posežu za ovim nepopularnim merama poput otpuštanja, jer to za njih znači gubitak glasova, ali teško ekonomiji u koju se meša politika.
Ono što me je najviše fasciniralo, to je saopštenje Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, koje kaže da radnici Železare Smederevo nisu motivisani da rade za 80% plate (pošto im je 20% smanjena od kad je proradila železara), i da radije biraju da idu na bolovanje nego da rade. Iz toga izlazi da im je mnogo bolje da železara ne radi, jer tada primaju 60% plate za nerad. Izvinite, ali, to je bezobrazluk. Toliko je građana u Smederevu koji su bez posla i koji bi bili srećni da rade i za 50% trenutne plate u železari. Ukoliko je neko destimulisan da radi, a pruženo mu je da radi za sasvim solidnu platu za srpske uslove, iako ta firma pravi ogromne gubitke, onda ga treba najuriti na ulicu bez ikakve otpremnine, jer na njegov posao čekaju i motivisani i mlađi, a možda i stručniji.
Eto, dragi moji Smederevci, ispričao sam vam priču koje ste verovatno i sami svesni, samo što je nekima teško da to sebi i priznaju. Nisam srećan što je situacija ovakva, ali, nije rešenje da se lažemo, nego se moramo pogledati u oči i prihvatiti da je ovakva železara u Smederevu neodrživa, i da je bolje za sve nas da se ona ugasi, jer je ogroman balast za celu Srbiju. Ukoliko uskoro čujete ovu priču od političara (a čućete je), nemojte im verovati, ali verujte meni, jer što bi Sokrat rekao, moj glavni svedok da govorim istinu jeste moje siromaštvo.
Autor: Nikola Kolja Krstić