Zbog Radinca ćemo i do Strazbura ako treba

Nešto manje od dve godine nakon što su meštani Radinca, Vranova i Ralje i Pokret Tvrđava, zbog zagađenja podneli krivičnu prijavu protiv kompanije HBIS i odgovornih u njoj, nedavno je iz Osnovnog javnog tužilaštva stigao prvi i poslednji odgovor. Prijava je odbačena.

Meštani koji su, kako tvrde, stalno izloženi različitim zagađujućim materijama, ovakav stav su doživeli kao potpuno ignorisanje istine i narodski rečeno „puštanje niz vodu“ njihovih života zarad drugih interesa.

Pre svega, osetili smo se tužno i iznevereno. Ovde se odvija „ekološki terorizam“ koji pogađa sve nas. Nema tu nedodirljivih. Ovde su ugrožena sva deca, ne „vaša“ ili „naša“. Gotovo se svakog dana dogodi nešto zbog čega kontaktiramo ekološku inspekciju.

Po hiljaditi put kažemo da nismo protiv fabrike, ne želimo da ona stane, znamo šta ona znači za ovaj grad.

Ali to što nam priređuju svakog dana, ugrožava živote ljudi koji ovde žive. Sve je zatrovano. Mi, kao da nemamo pravo na život – kaže za SDCafe.rs Zoran Stojanović iz Radinca. On je uz još nekoliko porodica iz tri sela među onima koji su podneli krivičnu prijavu.

Za Nikolu Krstića iz Pokreta Tvrđava koji je takođe podnosilac te prijave, odluka tužilaštva da istu odbaci bila je neprijatno iznenađenje:

Od institucija Srbije odavno nemamo nikakva očekivanja, jer su uzurpirane. Ali je i pored toga ovo bilo neprijatno iznenađenje i za nas i za meštane.

Deluje neverovatno da je tužilac mogao tek tako da odbije krivičnu prijavu koju su sastavili profesori Medicinskog fakulteta, nacionalni eksperti iz oblasti životne sredine, lekari, informatičari, advokati, i drugi koji su dali doprinos analizom ili veštačenjem – kaže Krstić.

Za advokaticu Ninu Nicović koja je sa stručnim timom pravnika podnela tu prijavu, sve je rezultat toga što pravosudni organi ne žele da odreaguju i da urade ono što im je posao i svrha postojanja:

Da smo postupili sa uobičajenog aspekta, odnosno, da smo samo napisali krivičnu prijavu, da nikakve dokaze uz to nismo podneli, mislim da bi je oni jako brzo odbacili iz istih razloga zbog kojih mislim da su to učinili sada, nakon toliko vremena.

A to je da tužilac nije hteo da radi svoj posao. Da izađe na teren, da uzme sa stručnim ljudima i veštacima uzorke zemljišta, vazduha i vode i da definitivno utvrdi kroz taj krivični postupak da li je došlo do zagađenja životne sredine.

Na žalost, imamo sve više takvih odluka gde tužilaštvo postupa po nekoj vrsti inercije, da realno ne radi ono što bi trebalo da radi.

I takođe, postavlja se u poziciju suda. Pa se faktički sada obraća građanima, koji su ga obavestili da postoji krivično delo, odbacujući tu krivičnu prijavu, porukom da nisu dokazali da je bilo krivičnog dela.

Upravo je u tome suština, ne treba građani tužilaštvu da dokazuju da postoji krivično delo. Tužilaštvo sudu treba da pokaže da li je postojalo krivično delo na osnovu informacija, krivičnih prijava ili jednog i drugog koje je dobilo od građana.

Nisu građani ovlašćeni da sa policijom i sudskim veštacima idu po terenima i uzimaju uzorke. Uostalom, to ne bi ni bilo prihvaćeno na sudu.

Znači, mi smo uradili i više nego dovoljno da bi obavestili tužilaštvo i dali im osnova da krenu dalje, a ne da oni u toj fazi zaustave bilo kakvu vrstu postupka – kaže Nina Nicović.

Na pitanje kakvo je obrazloženje postupajući tužilac dao za ovu odluku, naša sagovornica objašnjava da je reč o veoma površnom odgovoru koji takođe potvrđuje odsustvo namere da se, svime što je predočeno ozbiljno pozabave.

On je samo formalno naveo sve što je bilo u predmetu, a jako malo toga je bilo prikupljeno od strane tužilaštva. Što se tiče dokaza i tu se samo formalno radilo, tako što se pošalje jedan dopis mesečno nekoj nadležnoj instituciji. Pa ona ne odgovori ništa, pa se tako vrte mesecima. Na to smo im mi i skrenuli pažnju, kada smo podneli pritužbu na njihov rad – objašnjava advokatica.

S druge strane, bitne dokaze koje su podnosioci prijave imali, a pre svega laboratorijske nalaze koji jasno potvrđuju povišene koncentracije teških metala u otpadnoj prašini koja pada po domaćinstvima, tužilaštvo je, kao i stručna mišljenja nezavisnih eksperata, tek onako uzgred spomenulo u jednom stavu.

Čak se, dodaje Nicović, nisu potrduili ni da objasne koja su to merenja ti eksperti ustanovili. Za jedno tako kompleksno pitanje koje direktno utiče na zdravlje građana, odgovor je svakako morao biti drugačiji.

Kako dodaje Krstić iz Pokreta Tvrđava, dodatno je problematično to što tužilac nije ispitao nijednog od oštećenih svedoka, nije angažovao nijednog veštaka, niti bilo kog eksperta koji bi eventualno pobio priložene dokaze.

Dakle, kada se građani, sa ulica i protesta opredele da borbu nastave preko institucija, pošalje im se poruka da svoja prava ipak neće moći da zaštite kroz te iste institucije. U tim okolnostima, sve se svodi na dalju borbu pravnim putem ali van ove zemlje ili na zalaganje za promenu političkih oklonosti.

Stvarni razlozi za ovakvu odluku leže u sferi partijskih direktiva, a ne prava i pravde – tvrdi Krstić.  

Nina Nicović pak poručuje da bez obzira na sve pomenute ishode, građani, svoje mišljenje treba da izražavaju uobičajenim načinima kao što su mirna okupljanjima, ali je jako bitno da se istovremeno ipak radi i kroz institucije.

Zato što tu ostaje trag i vidi se da je ono što građani rade zakonito. Na taj način se i građani najviše štite.

Meštani i Pokret su se ujedinili u tome da obaveštavaju nadležne, da rade, i prvi put je, po mom profesionalnom znanju, izvršeno onoliko merenja koliko je bilo priloženo u ovom predmetu. Od 17 obavljenih koje je inspektor načinio, u samo tri su nalazi bili dobri. To znači da je u 14 slučajeva ustanovio prekomerno zagađenje.

Posle toga je podneta prijava Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu. Ono je korektno postupilo i podnelo optužni akt Privrednom sudu u Beogradu. I tu se sada vodi postupak za privredni prestup. Ja to smatram nekom vrstom male pobede Pokreta i meštana jer pre toga se to jednostavno nije dešavalo.

Te su prijave odbacivane ili su zastarevale, nikada nije dolazilo do postupaka. Ali, ni tu za sada nema većih pomaka, koliko je meni poznato. Dakle, sudovi i tužilaštva su nam inače jako slabi u smislu saznanja vezano za ekološka krivična dela.

Pogotovo je osetiljivo za njih kada se radi o stranom investitoru. Mislim da suviše obraćaju pažnju na to da li je u pitanju strani ili lokalni investitor. Nebitno je ko je u pitanju. Jedino što njih treba da zanima je da urade svoj posao – poručuje advokatica Nicović.

Nedugo nakon odbacivanja krivične prijave, podnosioci su se, pre dva dana obratili Ustavnom sudu podnošenjem žalbe. Niko od naših sagovornika ne veruje da bi tu moglo nešto da se razreši u skorije vreme, ali je taj korak bio neophodan zbog onoga što će uslediti – obraćanje Evropskom sudu za ljudska prava.

Pošto Srbija nije članica EU, naši se građani ovoj instanci ne mogu obratiti pre nego što budu iscrpljene sve pravosudne opcije u ovoj zemlji.

U tom smilsu neophodno je bilo ispoštovati i ovaj, finalni korak u toj proceduri. Tek kada se (i ako se ispostavi) da ni od Ustavnog suda nema pozitivne reakcije, meštani tri smederevska sela i aktivisti mogu da pravdu potraže u Strazburu.   

Naša poenta je upravo u obraćanju Evropskom sudu za ljudska prava. Najsikrenije, ja mogu da zaključim da je tu najbolja adresa za obraćanje građana Srbije povodom kršenja njihovih prava. Na žalost.

Bilo bi dobro da Ustavni sud brzo odluči o ovom predmetu jer je bitan za zdravlje građana. Ali, oni imaju mnogo predmeta i ne bih se nadala da će oni brzo da odluče o tome.

Kada se dođe do Evropskog suda za ljudska prava, tamo je u smislu stručnosti ljudi koji bi taj predmet obradili i njihove nepristrasnosti, jedino mesto gde građani imaju šansu da dokažu ovakva krivična dela. Jer taj sud, za razliku od naših, već ima ustanovljenu praksu u pogledu zagađenja životne sredine – zaključuje Nina Nicović.

Do tada, iz sedmog reona – ništa novo. Ili bar ništa dobro. Kako tvrdi Zoran Stojanović, oni ne vide pomak uprkos svim dosadašnjim ulaganjima za koje kompanija tvrdi da ih je preduzela kako bi smanjila zagađenje. Naprotiv, sada se uz ranije, javljaju i neki novi problemi:

Gotovo svakoga dana nešto primetimo. Šaljemo fotografije, video zapise, međutim, ništa se ne dešava. Inspektor je i lično ovde imao prilike da se uveri u ono o čemu pričamo.

Kada brišemo i peremo dvorišta i sve što nam je napolju, to smrdi na neke kiseline, ne znam šta je, to više nije ni onaj miris sumpora, ovo je nešto drugo. Ne znam šta, ali svakako su neki otrovi.

Nekad pada nešto belo, miriše čudno, grebe grlo… Prašina je sada crveno crna i jako se teško skida. Oni su pre par godina rekli da novom aglomeracijom rešavaju problem, ali ovde je sve gore. 

Samo hoćemo da poštuju ekološke standarde i da prestanu da nas sve truju. Jer nisu ovde na udaru samo Radinčani, mnogo se dalje osećaju posledice toga što se ovde dešava.

A nešto se sigurno dešava. Sve je više bolesnih, malo – malo pa neko umre od kancera. Ponavljam, jedina molba za naše organe i institucije je da nešto preduzmu – apeluje Stojanović.  

Foto: Pokret Tvrđava