Zapuštena i zanemarena: Koliko znate o smederevskoj „Kupačici“?

Pored raznih kutaka, objekata i predmeta u gradu svakodnevno prolazimo, skoro se nikada ni ne zapitavši – koja je njihova priča? Zašto su tu, koliko dugo, čijih su ruku delo…?

Vitka i nežna ženska figura koja je znak prepoznavanja platoa kod kafane Grand „svedok“ je nebrojenih koraka, sudbina, događaja, trenutaka veselja ili patnje, a sigurno i ljubavi.

Menjale su se okolnosti, prilike, pa i njeno okruženje. Ali je ona ostala istovetna, „zamrznuti“ moment u životu i istoriji grada, u čemu zapravo i jeste snaga skulpture. Jer, ljudi odlaze, umetnost ostaje.

A nje nema bez umetika. U ovom slučaju, Aleksandra Zarina. Svojom višedecenijskom karijerom i te kako je ostavio traga pa se neretko neizostavo ubraja među iskaknute stvaraoce i to „ondašnje“, mnogo veće zemlje.

Spomenike i skulpture je radio u mnogo gradova. Ali je sa Smedevom imao i lične veze. Višestruke. Naime, Zarin je, 1923. rođen u Srpskoj Crnji. Detinjstvo i prve godine mladosti proveo je u Zrenjaninu.

Ali, sticajem okolnosti, njegov otac, koji je bio radnik fabrike vagona pri železnici, dobio je premeštaj. Na jesen 1941.godine, odmah nakon što je Zarin maturirao u Gimnaziji u Zrenjaninu, cela se porodica preselila u Smederevo.

I on sam je za vreme rata radio u smederevskoj fabrici vagona, ali crtanje nije ostavljao. Tako piše Lazar Trifunović u posebnoj publikaciji koja u katalogu za izložbu u UK Ečka sažima Zarinov rad do 1974. Iz tog spisa saznajemo da je u godinama ovde provedenim Zarin izradio i „jedan svežanj“ karikatura u kojima je izražena posebna crtačka stilizacija.

Takođe, na samom kraju rata, Zarin je tu uradio i „autoportret u prirodnoj veličini čija sačuvana fotografija pokazuje talenat i akademsku korektnost što ga je još više učvrstilo u staroj želji da studira vajarstvo“. U Smederevu je ostao do 1946. Tada je konačno mogao da upiše Akademiju likovnih umetnosti.

Odlično je napredovao i prvi put je izlagao 1950. a već 1951. postavljen je njegov prvi javni spomenik (bista Georgija Magaraševića u Novom Sadu). Usledile su i samostalne izložbe, najpre u Beogradu, 1956.  Zatim i u Smederevu, odmah potom – 1957.

Godinu dana kasnije, postavljena je skulptura s početka ove priče pod punim umetničkim nazivom „Fontana Kupanje“. Ipak, među Smederevcima češće se može čuti da je to „Kupačica“.

Trenutno je u zapuštenom stanju, fontana dugo ne radi, a čitav prizor još tužnijim čine očigledna dorađivanja i improvizacije, cevi koje možda i imaju svrhu ali sve to sigurno ne bi trebalo da izgleda ovako.

I nasleđe „Granda“ i fontana pripadaju svima nama, ovom gradu, što ujedno znači da je verovatno mnogo lakše ispoštovati procedure u slučaju eventualne obnove posle koje bi kupačica ponovo mogla da zablista u punoj lepoti… Odnos koji trenutno imamo prema ovom umetničkom delu koje daje posebnu čar tom prostoru, najblaže rečeno, služi nam na sramotu.

Inače, to nije prvo deo koje je Zarin u Smederevu uradio. On je autor i bisti u spomen parku Tri heroja. Spomenik Srbi Stefanoviću postavljen je 1954. godine, a Sveti Mladenoviću 1965.

Do sredine sedamdesetih godina, Aleksandar Zarin je uradio više od 40 spomenika i skulptura na javnim mestima (pesnici Radičević, Jakšić, Šantić, Zmaj, motivi iz rata i NOR-a…)

Istovremeno, lista mesta na kojima su njegova dela u tom periodu bila izlagana, ima čak 79 stavki. Preminuo je u Beogradu 1998. godine.