Home InfoČitaoci pišu Superćelijsko Smederevo

Superćelijsko Smederevo

by Redakcija

– Zašto i kako to da Marsovci se pojavljuju samo u Americi? – reče pijana budala i nastavi da gnjavi okolinu. – A, što ne dođu ovde na primer, a? Makar jedan zeleni, ne mora da bude pao s Marsa, nego daj da ga mi vidimo, bre! – i dalje ne popušta ta lokalna ispičutura, a u meni kudrave sumnje i drakonski se razum uselio, misli mi gluvare, duša mi spi. Prazni su mi sni, a kamoli džepovi. No, ko mene pa šiša, kad sam običan posmatrač sa margine… Mitinguje taj ko da ne zna za kraj. –  Evo ti – i upire prstom na pisca naučne fantastike tu za stolom pored. – pišče, koji sve znaš o ovom i onom, reci zašto? – i tu ga već zov prirode odvuče tamo gde i car ide peške, kad, eto pojavi se neki nepoznat gost, barem za moje skromno znanje. Na prvi pogled, prosečan tip, ako ne uzmemo u obzir upadljivo rezedo odeću.

Pošto se pijanac čuo do semafora, ne htede riziku da se izlaže da dobije i on plavu kravatu, te upita pomenutog SF pisca je li slobodno tu kraj njega za stolom. Ubrzo po povratku galamdžije, obojica, bez ijedne reči napustiše objekat te se uputiše na neko mirnije mesto. Ne budem lenj, zapratim ih, što bi rekli mladi, i ja sedoh nedaleko od njihovog stola, tada već u drugom brlogu. Načuljio sam uši ko sreski špijun, jer je razgovor od samog početka između pisca i tog čudnog svata za mene bio i više nego intrigantan. SF pisac ga upita:

– Vidi se da si stranac, padobranac. Otkud ti od niotkud?

– Ma, čoveče, ko bi pa ovde došao a nekmoli bio, svojom voljom. Nego, ovakvi kao ovaj od maločas bukadžija koji se onoliko proseravao, što je ovde po svoj prilici običaj, privukao je pažnju i mom galaktičkom Maršalu, te me posla, ko da nemam pametnija posla na svojoj planeti i kućici slobodici, i to baš kod vas kojima je i Bog okrenuo južnu stranu leđa. A, taman sam završio misiju i obišao celu kuglu zemaljsku, da bi me ovde sunovratio.

– E moj rođo, zvezdani putniče – reče Sf pisac kome nikad nije bilo potrebno pepeo u pivo sipati niti na slamčicu se hvatati da bi provalio ko laže, a ko na suv lebac istinu maže – ali, koja je zapravo tvoja misija?

Rezedo momak, ni pet ni šest:

– Pa, eto, došao sam po zadatku da ispitam kakvi ste to vi Smederevci, da ne kažem ljudi.

– Ahm. – reče Sf Pisac, i dodade. – Pa, bogami, neće ti biti potrebno mnogo vremena. Ako ćeš me poslušati, samo ti otidi u ulicu bivšega našeg Maršala, i brat bratu, dajem ti, onako kladioničarski, hm, ma, nećeš ti sastaviti ni dva cela dana, već ćeš imati materijala, i pobeći ćeš svojoj kućici slobodici, i to sa pozamašnim referatom.

– A što baš tamo? – upita rezedo momak.

– Zato što je tamo smederevsko superćelijsko jezgro svih dešavanja, e, tu ti je i pismo i glava za ovdašnja kurobecaška zbivanja.

Elem, sutradan novi dan, i eto ista klapa. Ambijent isti, ja marginalac, SF pisac i vanzemaljac. Po prirodi ćutolog, kakvog me svi znaju, neprimetan kao novi omikron za staroga Čaka Norisa, ili prislušna bubica u Nemogućoj misiji br. petrnaest, evo vam ga na, šta su rekli jedan drugome:

– I? – upita SF pisac.

– Ipak si bio u pravu. – reče rezedo momak.

– To je moje prokletstvo što sam uvek u pravu, iako bih voleo da nisam. Zato i skrećem s pameću, e da bih se pomirio s onim što ne prihvatam i neću.

– Kradljivci Božijih dana, mogao, i trebalo je da bude naslov celog tvog opusa. A, ne da se pomiruješ sa životom hrčka ko i svi Smederevci kojima se ceo svet vrti u tom jednom te istom mikro kavezu-svetu. Ti nisi jedan od njih. Oni su srećni, oni se raduju jedno drugome, mašu, po leđima tapšu, nazdravljaju… Sad tek shvatam mog galaktičkog Maršala, zašto me je učaurio ovde gde ni zanokticu Satana ne bi frljnuo, a kamoli rep. „Idi tamo, sunce im jarko, sunce im žarko, i izvidi baš te lajavce, otiđi do tog rupojebenog grada, i ispitaj zašto tako i toliko sebi daju do značaja.“ Ali, tebi sam se obratio jer ti u duši nisi klasičan Smederevac, to jest lajavi pevac, da ne kažem krelac.

– Ja sam, bre, SF pisac, i ima me u enciklopediji. El tebi to jasno? – pomalo pripit reče mu glasno. – I da su Smederevci najgori na zemljinom šaru, opet, tebi rođo, zvedani putniče, uvalim karu!

– U ovom svom višemilenijumskom životu svakakve mustre sam sretao, ali, kao vas još ne. Na ovako malom prostoru tolika koncentracija vucibatina, zgubidana i vancaga, bogme ko bi pa očekivao. Likove kao: parazite, i pantljičare, crve, gnjide (ne perut ili stidne vaši), krpelje, stenice, žižak, picajzle i pundravce, i šta sve ne još – reče rezedo momak tek da dokaže da i oni tamo od niotkud ne mogu bez goriva, al gde baš za šljivovicu se dohvatiše, ako se tako može nazvati taj kriptonit kojeg samo srpska seljačka noga mogla je da smulja.

– Nemoj! Sve mi diraj, ali smederevske badavadžije, age i begove, bez pipačine, moliću! – apostrofirao je sve više ućeflejisani SF pisac.

– Znaš li – nadoveza se vanzemaljac – da time što ih braniš, samim tim si i ti jedan od njih?

– Ne bilo mi zapoveđeno, pa šta? – uzvrati SF-ovac. – A, ono: bešte slepci, idu Smederevci! – zahuktao se spreman čak i da izazove međugalaktički rat.

– U redu, smanji tenzije, povuci ručnu, smiri dupence, ali nije zgoreg da nešto i naučiš od nas daleko više inteligentnijih bića. Kaktuse nikada ne zalivati tekilom, niti se za svoju rodnu šljivu hvatati, i pod njom balegati.

– Ne filozofiraj, što bi ti rekao drug stari, nego gukni rode kakve utiske si stekao o domorocima. – preseče ga SF-ovac.

– Pa, pošto si me navukao tamo, gde se loče samo, u ulicu vašega bivšeg Maršala, imao sam šta da ustanovim. Pre svega, odmah sam te shvatio zašto se ne trezniš. Toliko su svi smrtno dosadni, bolno nezanimljivi i neizlečivi šupci. Jer, opšte je poznato da je lepo provesti vreme sa genijalcima, naravno, pa i retardima, jer oni znaju svoj kapacitet, i tog se ne stide. Normalno, pod uslovom da se radi o dobricama, a ne o huljama i zlobnicama. E, ali nema gore sorte od mediokriteta iliti naduvanih balona, što bi ste vi Zemljani rekli: sa kompleksom više vrednosti. Oni nemaju objektivnu sliku stvarnosti tj. imaju samo umišljenu percepciju realnosti. I tek te sada kontam što se ježiš kad ti svako malo dobace: „Lako je tebi“. Ili ono neizostavno: “Eh, da mi je tvoj mozak, da se odmorim bar dva dana“. Jer, upravo obratno, ti bi sve dao da imaš ćelave gume to jest njihovu tzv. moždanu gnjecavu srž, koru, i pokoricu. A o ženama tek saučestvujem sa tvojim bolom. Odmah da si zapisao, da ne zaboraviš, i promeni opštu zabludu one vaše narodske: „Hoće da se aka, a da joj ne uđe“. Upravo suprotno, svaka bi htela da joj uđe, ali da ispadne nevina, bar u lakat. E, kad smo već kod ogovaranja, tvoji Smederevci su na prvom mestu tabele, ali odozdo. Naime, gledao si teniske dublove, odbojku itd., i svi kada se došaptavaju zbog čitača sa usana, barem drže ručicu dok spremaju novu taktiku, ili, ko će ih znati, podriguju, manira radi, pobogu. Smederevci, jok, ne samo što ne pokrivaju usta, nego ista razvaljuju ko da su pali na motiku, i zadignu nausnicu ka nozdrvama kanda im je zapala lajna za nepca. I sve bi bilo u redu, jer gde pa nema aspida, alapača, opajdara, kalafonki, kalanjštura, džaftara, što muških, što ženskih (gender naprosto, modernijim vokabularom skockano), ali, drugde barem minimalnim obzirom tračare, tek kad neko zamakne dovoljno, ili za mojega miloga, u slučaju neposredne blizine, toliko se pretrgnu da predmet njihovog olajavanja ne čuje i oseti se nelagodno.

– Uh, pa ti nas naruži, ko da smo najgori u svemiru. – SF-ovcu beše preselo opanjkavanje ovoga dođoša, i samo što se ne dohvati flaše da tresne po tintari toga nezahvalnika, ali, da ne beše još u njoj alkoholne tvari, i da ne pokvari međugalaktičke stvari. – Nego, nastavi. – gotovo mazohistički mu pruži muku prijateljstva.

– Nema tu ničeg što sam nisi osetio na svojoj koži.

– Da, znam, misliš na lažnjake na koje se pecaju udavače, i to na njihove maske, da ne kažem šasije, u vidu turiranja BMW-ova polovnjaka i izbušenih auspuha, žvaćkanja po vesceli dan kašičica uz e(K)spreso, i praznih obećanja Du(m)bai destinacija…

Rezedo momak nastavlja, u svom podjebačkom stilu, koji ne samo što SF-ovcu nije godilo, već i meni kao nemom posmatraču i pažljivom slušaču, kao i njemu, u stvari je imponovalo što se našao bar neko sa hercom da bez okolišanja izvrne superćelijsku čaršijsku čarapu, i izađe na videlo pravo lice naše malograđanske mrtvajice.

– Za razliku od drugih, ovde je najlakše smotati sponzoruše, jer ovde sponzor može biti svako. Ko god drži kafančugu, a bogami, jedan dan je bio potreban da skapiram, da gazde (pizzopaćenici) vode te fensi lokale, samo da bi se omrsili. Zahvaljujući visokom standardu i zavidnom ekonomskom staležu, oni zloupotrebljavaju neiskusne guščice, što konobarice a što za okolinu opatice. Te iste gazde, ako zanemarimo njihove robinje i haremske konobare koji se kešaju i češaju neretko o otpatke što ostaju za ovim velmožama, toržestveno se posle hvale trofejima i spuštaju im cenu na udavačkoj berzi. A njihova kripto-valuta pada li pada kao viseća kujna bez implatanata, a kamoli kruna sa glave.

Njihov ragovor mi je legao kao melem za čir na buljanferu, a sve mi postade jasno ko na dlanu: pa, on je jedan od nas!

Toliko se zaboravio, i ne samo što je ostao ovde među Smederevcima, nego je zaboravio rezedo sako, SF-ovac se vratio onom bukadžiji bezuspešno da ga ubeđuje da ima novu temu za pisanje, a ja samo ogrnuh to vanzemaljsko ruho, autfit i imidž, poput nekog pimpa to jest podvodača iz Amerike, kome samo još fali Taksista… I da završim ovaj svoj niskobudžetni život, u sopstvenoj režiji bez oskara popularnosti.

 

Branislav Jevtić

Slične vesti

1 comment

Smederevac 06.09.2023 - 07:52

Opet ..zanimljivo ..za 5.

Reply

Leave a Comment

error: Sadržaj je zaštićen !!