Čitam blogove ovih dana. Valjda zato što sam pristala da ovde pišem jedantakozvaniitakoreći blog, možda iz još nekoliko nekih razloga (o kojima će se čuti ako se ispostavi nešto, a ako se ništa ne ispostavi, onda bolje da se i ne čuje nikad, amin). Inače, čitanje blogova mi nikad nije bilo zanimljivo. Ako sam ih i čitala, onda su to bili književni blogovi, što opet i nisu blogovi nego ljudi objavljuju svoje literarne radove na netu, čitaoci malo nešto prokomentarišu i to je to. To nije blog. Valjda. A možda ja ne znam baš tačno šta je blog. Ali, ne da mi smeta ta reč, nego je ne podnosim, imam neku vrstu blage alergijske reakcije, i to ne zbog reči blog, već zbog svih novonastalih reči, izvedenih iz ove (kao da sama po sebi nije već dovoljno tupava, nego joj je potrebna čitava porodica). Da ne govorim sada o tome, kako koristimo reči a da nemamo pojma kako, zašto i iz čega su nastale. Jednostavno, nije nam uopšte bitno šta nešto znači. Kada bismo znali šta znače određene reči, onda bismo znali i da već imamo u svom jeziku adekvatne (često preciznije) odrednice dotičnih pojava, pojmova i sl.
Dakle, čitam ovih dana blogove. Isključivo na maternjem jeziku i uglavnom one na kojima ljudi pišu šta im padne na pamet (što i jeste neka suštinska svrha pojave koju bi trebalo da određuje složenica iz koje je nastala reč, ako je to reč: blog, iliti web log, što će reći – veb (web) dnevnik, što opet možemo bukvalno da prevedemo kao dnevnik na mreži, ali pošto web ima višestruko značenje i ne može se samo bukvalno prevoditi… auuu, ala sam se zapetljala!). Nema veze, sad se elegantno otpetljavam, uopšte ne obraćajući pažnju na vas, jer sedim u svojoj radnoj sobi, moj računar i ja, baš me briga ili što bi rek’o Radovan, bole mene… To je posebna tema, kako komuniciramo sa sagovornicima koje ne vidimo, i jednom prilikom sam pomenula da ću neke druge srede malo više o tome, ali ta druga sreda još nije na redu. I tada je po sredi bio blog, sećam se.
Elem, uvek sam se pitala, ko to čita. Nisam nalazila u (ili na) njima ništa što bi mi zadržalo pažnju duže od nekoliko minuta. Dešavalo se, doduše, da čitam nekoliko dana zaredom (iskreno, to se desilo samo jednom, i to sam po svaku cenu htela da mi se svidi taj neki blog, jer mi ga je poznanik preporučio sa toliko oduševljenja, da sam se obavezala sebi da će se i meni isto toliko svideti, pošto je on rekao: „Tebi će se sigurno svideti.“). Međutim, posle nekoliko dana, meni je jednostavno postalo neprijatno da čitam nečije privatne stvari. Imala sam doživljaj da sam slučajno pronašla nečiji dnevnik i krišom ga čitam. Vraćala sam se malo unazad, pa opet unapred, ali mi nikako nije bilo jasno kako to neko toliko detaljno opisuje svoj privatni život, sa sve imenima dece, muža, ljubavnika i ostalih kućnih ljubimaca.
Opet sam otvorila više tema istovremeno. I sada će ponovo neke ostati uplakane i zapostavljene, a to me uvek podseti na detinjstvo, ne mogu da kažem baš da ne znam zašto, ali se ponekad ozbiljno zapitam, da li je to obeležje samo moje (ili naših) generacija, pri čemu je [i]moja[/i] već zahvatilo jedno četiri godine starije i jedno tri mlađe, a naše obuhvata tamo do ispod pedes’pete (mislim na 1955. i to recimo maksimalno ili bolje reći minimalno ’54.). Večeras me neće da mislim i pišem jasno, jer vidim da kako počnem da se vraćam temi (k’ nozi!), zapitam se još po nešto, a čim počnem da odgovaram na pitanja, otvore mi se neki novi pogledi, što uopšte nije praktično ako nekome nešto obrazlažete, objašnjavate, ili naprosto izlažete. Ali, to je blog! Na blogu može da piše ko šta ’oće.
Ja nešto nisam sigurna da mi se to sviđa, mada je moja prvobitna ideja s početka ovog pisanija bila da se osvrnem na reči koje su proistekle iz reči „blog“, ali vidim da će i to da ostane za neku treću sredu, a možda je tako i bolje ili što rek’o narod ko zna zašto je to dobro.
Sad, kao, zbog nečega je dobro to što su meni misli razbacane i što pišem poprilično nesuvislo. Ali, to je blog! Meni je neko dao neki prostor ovde, i ja pišem. Čak nije morao ni da mi da ovde, mogla bih da uđem na neki od onih blogsajtova i da regitrujem svoj blog, očas posla samo se prijavim i gotovo. Imam svoj prostor na netu i radim na njemu šta hoću. Nepismeni, bre, pišu! Lupaju gluposti, veze s vezom nema to što pišu. I to neko čita, i to će vrlo moguće da ostane kao otisak jednog vremena, stanja svesti i ko zna čega još. Ako išta ostane od svega ovoga ovde, a baš bi bila šteta da ne ostane, da propadne ovolika lepota… Uh, opet! Blog.
Vidim da su kod nas najpopularniji, od tih blogova koji se visoko rangiraju po posećenosti, ti neki blogeri (evo je, reč!) koji uglavnom pišu o ličnom životu (posebno ako prave osvrt na intimni i još posebnije seksualni život – večeras ću napraviti rekordan broj upotrebe zagrada u tekstu), zatim žene blogeri tj. blogerke (brrr!) koje pišu bezobrazne reči (bar su nas učili da su te reči bezobrazne i bez obzira što sam čitala čika Erika Berna i njegovo delo „Seks u ljubavi“ u kome baš lepo objašnjava kako su te lascivne reči zapravo jedine prave koje baš onako lepo u svakom jeziku izražavaju poentu pojave ili dela tela ili radnje, ipak mislim da je on to sovjetovao da izgovaraju jedni pred drugima partneri, ono što se kaže ljubavnici a ne baš svako pred svakim), zatim hejteri (evo opet uljeza) posebno hejterke, onda oni koji su do krajnjih čak često neprimerenih granica cinični i sve tako nekako, uglavnom.
Šta htedoh reći? Pa… mnogo toga, ali da rezimiram samo malkice od svega o čemu bih sada razmišljala, a ne mogu, nisam ni ja mašina.
Zaključak ću taman da izvodim (ovo me podseti na čuvenu konstataciju iz mog detinjstva: „Izvodi besne gliste“, a svi onda mrtvi ’ladni poumiraše i niko mi ne objasni šta to u stvari znači) do pola noći, i onda ću tekst da objavim kad počne sreda.
Zaključak (koji bi trebalo da opravda postojanje ovog teksta i vreme potrošeno na njegovo pisanje, mislim mogla sam ’ladno da čitam nešto pametno što je neko napisao umesto da traćim svoje i vaše vreme, ali: blog je to):
– reč blog je potpuno bezlična, čak rekla bih nelogična, jedna od onih kratkonastajućih u fazonu: što je brzo, to je kuso; reči: blogovanje, blogeri, blogerke, blogopen (očekujem da vidim i blogclosed, što i nije loše ideja jer mnogi blogovi imaju atmosferu klozeta, i to onih poljskih u koje samo uđu da se olakšaju bljaaaak)…;
– nemogućnost izbegavanja takvih reči, zbog svega a najviše zato što je svet postao globalno selo, a što opet označava veliki napredak u komunikaciji, kako je pojavu objasnio onaj ko je i lansirao pojam globalnog sela, a ja nešto ne znam da li delim njegovo mišljenje mada njega baš i nije bilo briga šta ja mislim i ne verujem ni da bi delio sa mnom išta a posebno mišljenje; elem: nemogućnost da se izbegne prihvatanje i korišćenje ovakvih reči kako god da zvuče i nelogično i tupavo, možda je to jednostavno put razvoja…;
– čitaoci blogova kao psihološki i bar još sociološki (da ne preterujem baš sa: biološki, astrološki, numerološki, fiziološki) fenomen;
– pisci blogova kao isti takav, ali iz drugih uglova posmatran fenomen;
– blogerke tj. žene blogeri, što će reći jedno vrlo aktuelno pitanje koje bi moglo da zadre u potpitanje, da li se u insistiranju na ženskom rodu svake imenice krije još dublja diskriminacija; pa još blogerke koje se u javnosti ističu vrlo gadnim rečnikom, za koji bih mogla reći da skrnavi ženstvenost u svakom smislu (mislim, grozno je i kad muškarac izgovara javno i pred ženama i decama pogrdne reči, ali brate… pardon, i sestro… to je isto kao što mi je malo jezivo kad vidim muškarca mrtvosano pijanog, ali kad vidim ženu, e pa to je baš preterano, ako me razumete, da ne ispadne da sam neka antifeministkinja a bogami ni feministkinja, jer je cela ova priča i počela zato što se protivim svakom etiketiranju, uh!);
– da li treba da piše ko šta ume ili ’oće, čak i kad ne ume? da li internet treba da bude toliko slobodan?
– da li treba dozvoliti meni da postavljam ovoliko besmislena pitanja?
– zašto čitate ovo?
– kako sam sa zaključaka prešla na pitanja?
Paa… ovo je blog.
Autor: Gordana