Kao unuka ruskog emigranta, imala sam male šanse da usvojim Ideju vodilju mladih generacija naše ondašnje domovine. S obzirom da moje ujake za vreme Velikog rata nije tukao samo onaj ko je žurio na autobus, uz činjenicu da kao rođeni Smederevci do pedesetineke nisu mogli da dobiju državljanstvo države u kojoj su rođeni, teško da je u meni mogao da se primi pelcer komunističkog raspoloženja. Možda je i mogao da moji ujaci, majka, baka i deka nisu o tome govorili sa tihim prihvatanjem, bez mržnje i osvete, sa dozom humora. Najsnažnija osećanja koja su izražavali u prepričavanjima ratnih i posleratnih događaja vezanih za našu porodicu, bila su: njihova međusobna ogromna ljubav i, naravno, strah i briga jednih za druge. Atmosfera onoga što bi se moglo nazvati domom u kome sam odrasla, najviše odgovara mom doživljaju nekog toplog, čak za nijansu pretoplog i malkice smrdljivog gnezda. Sad, ova reč smrdljivo baš ružno zvuči, a u mom osećaju nema ničeg ružnog. Koliko god da ne volim smrad, u njemu može biti nečeg prisnog i sigurnog, posebno kad je vezan uz toplinu – kao kokošinjac ili štala. Bio je to dom domaćinske gradske porodice šezdesetih i sedamdesetih: kuvali smo pasulj sa živom vodom, veš smo iskuvavali u velikom loncu i štirkali smo posteljinu. Na stočićima su stajale šustikle i miljei, ujutro smo uzimali slatko iz posude sa tanjirićem, doručkovali smo griz ili poparu, rovito barena jaja sa domaćom slaninom ili kobasicom. Sve je bilo domaće.
Ni dan danas mi nije jasno kako su moji uspeli da žive i rade u ondašnjim preduzećima (organizacijama udruženog rada), da uz to niko od njih ne bude član SKJ (bilo je nemoguće ne biti član), i da nas vaspitaju tako da nismo bili ničim niti zbunjeni niti zatrovani, ali ni indoktrinirani.
Imala sam četiri godine kad su me skoro neprimetno naučili da čitam i pišem. Deka je imao metod: svakog jutra je čitao Politiku. Dok je čitao, mene je držao u krilu. Ja sam posle nekog vremena pitala šta je to, a on je odgovorio da su to slova. Onda sam ja počela da pitkam koje je ovo slovo, i tako me je deka spontano naučio da čitam.
Tako su me svemu naučili: bez mnogo priče, bez mnogo dramljenja. A ipak, bila je to porodica velikih dramatičara. Poput Čehovljevog ujka Vanje. Poput mog ujka Vanje. I ujka Vlade. Moji ujaci su bili zaštitni znak mog detinjstva, odrastanja, moje mladosti. Zbog njih nisam mogla da poverujem u Ideju. Nisam Ideji nikad oprostila to što su njih, kad su bili dečaci, tukli zbog Nje.
E, sad: i pored svega toga, učestvovala sam na sletu 25-og maja. Bar na jednom velikom u Tvrđavi sam učestvovala, kao gimnazijalka. A ’79. sam u našoj kasarni provela jednu noć sa najboljim omladincima Smedereva. To je bila prava kasarna i u njoj su bili pravi vojnici iz raznih republika i gradova naše ondašnje domovine. Čuvali smo Štafetu. Pevali smo Računajte na nas, iz iste one pedesetineke u kojima moji ujaci nisu bili državljani svoje zemlje. Podilazili su me žmarci od uzbuđenja dok sam stajala na straži pored Štafete. Bilo je veličanstveno. Znala sam gde pripadam. Bilo je nečeg uzvišenog u toj noći: gimnazijalci i gimnazijalke smederevske gimnazije Jovan Janićijević te noći su čuvali i sačuvali Štafetu (kao da je bila u nekoj opasnosti). Ujutro smo, iscrpljeni od neprospavane noći, promukli od pevanja, uznemireni od nekih simpatija ispratili Štafetu na dalji put. Došla sam kući verovatno zaljubljena, ne sećam se baš tačno ali znajući sebe…
Toga sam se setila danas, na Dan mladosti leta dvehiljadedesetog – kako sam volela slet tog dana, kako smo svi porodično gledali direktne prenose predavanja Štafete Drugu Titu. Odavno više nema Dana mladosti. Jedno vreme kao da smo ga se stideli. Ja, doduše, nisam. Možda je to zato što se nikad ne kajem ni zbog ličnih odluka i procena, a posebno zbog ubeđenja ili predubeđenja nastalih pod uticajima dok sam bila sasvim mlada.
Odrasla sam u porodici ruskog emigranta, čije su članove u najboljem slučaju mogli da deklarišu kao poštenu inteligenciju. U mojoj porodici Ideja nije imala šanse da zaživi. Ipak, naučili su me da svi ljudi imaju ista prava, da je ovo moj grad, da je moja domovina jedna, da je moj narod jedini koji govori mojim jezikom i da to nikada ne smem da zaboravim. Iste te ’79-te, malo posle Dana mladosti, moja mama je došla sa posla vrlo uznemirena i ispričala kako je tog dana srela čoveka koji je proganjao moju porodicu u vreme Informbiroa. Ona je bila mala u to vreme, ali je trauma od jedne njegove posete bila tako jaka, da je zapamtila njegov glas. Tog dana je iz susedne kancelarije čula taj glas, smrzla se u duši i otišla da vidi vlasnika glasa. Pitala ga je, da li je on – on? Rekao je da jeste. Ona se onako uplašena isprsila i rekla ko je, a on je viknuo: „Sokolovi! Još ste živi?!“
Živi živi duh slovenski, živeće vekov’ma…
Autor: Gordana