Selimir Jovanović Sele rođen je1926. godine u Krnjevu, gde je učio i završio Osnovnu školu, koja je u to vreme imala samo 4 razreda, a Gimnaziju, koja je tada trajala 8 godina, učio je i završio u Smederevu. Pri tome treba imati u vidu da su to godine neposredno posle završetka II Svetskog rata i oslobođenja zemlje od neprijatelja.
U to vreme, nova države FNR Jugoslavija bila je teritorijalno organizovana (podeljena) na Republike, Republike na Srezove, a Srezovi na Opštine. Po toj podeli Srbija je imala 14 Srezova i 217 Opština. Smedervski Srez sačinjavale su Oštine Velika Plana, Smederevska Palanka i Smederevo, a sedište celog Sreza nalazilo se u Smederevu. Polazeći od te činjenice i od toga da je Sele nakon Osnovne škole (od 4 godine) prešao u Smederevo, da je tu učio Gimnaziju, da je tu živeo i radio do svoje smrti, sa pravom se može kazati da je on stari smederevac. Uz to treba dodati da je Sele iza sebe ostavio još 3 kolena ponosnih smederevaca.
Sele – đak realne Gimnazije Sele – Autoportet II
Tek osnovana vlast u Smederevskoj Palanci, 11.novembra 1944. godine, Seleta sa 18 godina, i mnoge njegove drugove mobilisala je u Narodno Oslobodilačku Vojsku. Ta formirana jedinica poslata je putem Beograda, Obrenovca, Šapca, Loznice i Zvornika u Tuzlu, gde se uključila u III bataljon XVIII udarne brigade, i odmah je preko Pabile Luke krenula u borbu protiv četnika.
U svojim beleškama za memoare Sele je zapisao da se sa svojim drugovima borcima borio na području Zvornika i da je tom prilikom mnoge od njih izgubio. Zbog svoje pismenosti i visprenosti bio je određen za bataljonskog higijeničara, a glavni zadatak mu je bio očišćenje boraca od vašaka (zaprašivanje) kako bi se predupredio tifus. Uz to on je vodio računa i o administraciji bataljona, te su drugovi borci prozvali „Ćata“.
Sa svojom jedinicom borio se sa četnicima na zauzimanju mesta Lišine, a onda odlazio na Majevicu, pa na Romaniju i tako do Sokolca, od januara do maja 1945. Ovde se uključio u borbu sa Nemcima u cilju oslobađanja Sarajeva, 6. aprila 1945. Sve vreme aktivno je učestvovao u mnogim jurišima i bombaškim akcijama, ali je ovom prilikom bio ranjen u desnu nogu. Pošto je bio u bolnici, govorio je da mu je bilo jako žao, jer nije mogao da učestvuje u defileu u tek oslobođenom Sarajevu!
Polako se nazirao kraj rata pa je Sele postavljen za personalnog poverenika bataljona, a nedugo zatim i u politički odsek kao poverljivi sekretar. U tom periodu štab bataljona nalazio se na Palama, a negde od februara jedinice su preseljene u Sarajevo i smeštene u kasarne, te su tako postale prava vojska.
Sele Jovanović-borac, prvi s desna, Goražde
Još u ranoj mladosti Sele je učio da svira na violini, sa željom da studira muziku, ali je nesrećni rat načinio prekid. Nakon rata nastavio je da svira u gimnazijskom orkrestru, koji je vodio Mirko Koh, kod koga je on inače učio da svira violinu.
Kao čovek sa „žilom za lepe umetnosti“ Sele je još u NOV započeo rad na kulturno-prosvetnom životu vojske; formirao je pevački hor i muzičku sekciju brigade, te je sa njima učestvovao na priredbama u Sarajevu. Bio je, čak dirigent tog hora sa kojim je nastupio i na radio Sarajevu!
Godine 1948. školski dirigent mešovitog hora i orkestra u Gimnaziji, komponovao jednu opereru, a Seletu je dao da bude korepetitor hora i da svira prvu violinu. Po zvaršetku školske godine hor i orkestar su sa đacima pošli na ekskuziju, ali i da ordžavaju koncerte. Tom prilikom posetili su gradove Zagreb, Rijeku i Opatiju.
Naravno, i dok je radio u Železničkoj radionici, svoju ljubav prema lepim umetnostima, Sele se ispoljavao aktivnostima u horu i u likovnoj sekciji, koji su bili pod okriljerm KUD „Abrašević“. Bio je solista u horu KUD „Abrašević“ čiji dirigent je bila prof. Milica Kalanović (devojačko Gregović).
Kada je u smederevskoj Galeriji svremene umetnosti, od 11. aprila do 11.maja 2008. Godine, održana Retrospektiva Seletovih radova, tom prilikom Vera Horvat, istoričar umetnosti i pesnikinja, o njegovom spoju muzike i skuplture, napisala je:
„Vazda oscilirajući između dva svoja fatuma, dve svoje ljubavi u umetnosri –kada biva Orfejem ili Metalurgom, Sele je pronašao osoben način da srećno spoji muziku i skulpturu, nematerijalno i konkretno. Svoju želju da stvara muziku ispunio je u skulpturnom vizueliziranju njene strukrtute i sklada. Muzičke forme je iz njihove domaje – sveta zvuka, prizivao i ovekovečio u svetu trodimenzionalnih oblika: “obelodanio “ je njihovu strukturu i izrazio je u gvožđu! Tako su večno zaleđene i večno svirajući počele svoj život njegove simfonije i sonate i fuge i etide. Sele je darovao „telesnost“ poštujući stroge norme svakog oblika, dobro poznajući teoriju muzike i kontrapunkta.“
Selimir Jovanović sa violinom, 1954.godine
Onda je došla demobilizacija đaka kako bi svi oni nastavili dalje školovanje, koje su u civilstvu započeli. Seletu je demobilizacija teško išla, jer je bio na oficirskoj dužnosti, i kao takav bio je preko potreban vojsci. Ali, radi svog angažovanja u horu i pripremi u Beogradu za turneju po istočno-evropskim zemljama, i posle više peripetija uspeo je da se demoboliše. Naime, da bi se demobilisao, morao je da donese potvrdu da je redovan đak Gimnazije. Došavši u Smederevo doživeo je neprijatno iznenađenje; rečeno mu je da je poginuo, te je siromah, morao da dakazuje da je živ!
Pošto se demobilisao iz NOV Sele je nastavio sa školovanjem u Gimnaziji. Upisao se regularno u razred u kome su đaci bili 3-4 godine mlađi od njega, što je njemu stvaralo određene probleme, jer se teško uklapao u školsko gradivo. U prevazilaženju tih problema pomogli su mu drugovi: Mile Petrović, Vasilije Janoškov, Janko Maksimović (budući šurak) i drugi.
Od Petojunske eksplozije i u ratnom vrtlogu, zgrada Gimnazija bila je jako oštećena, pa su đaci morali da budu raspoređeni po raznim zgradama u gradu. U vreme raspusta 1947. godine , prvi direktor Gimnazije, Leonardo Kosović pozvao je Seleta da tek obnovljenu zgradu zajedno urede i dekorišu enterijer; ispisane su razne parole kao napr.: “Narod ti je dao ovu zgradu – uči i znanjem vrati dug narodu“ ili „Nedozvoli da drugi čiste za tobom“ i slično. Đaci su se ponosili obnovljenom zgradom i školom, jer je Gimnazija bila proglašena za najuspešniju u Srbiji!
Kada se oženio, Sele je morao negde da se zaposli kako bi obezbedio materijalna sredestva za život. Isto je važilo i za njegovu suprugu Ljubicu. Inače, u to vreme nije bilo teško za zapošljavanje mladih i vrednih ljudi, jer je trebalo obnoviti i izgraditi ratom opustošenu zemlju. Zaposlenje su našli u fabrici Železnička radionica (kasnije „Heroj Srba“, a danas „Želvoz“) kao administrativni radnici. Kao pametnog i vrednog, viši rukovodioci, Seleta su postavili za sekretara fabrike. U to vreme u Železničkoj radionici, koja je osnovana još 1926. godine, direktor je bio Miodrag Stanković Babac.
Pošto je supruga Ljubica već bila u drugom stanju morao je da se pobrine o stanovanju, pa je od Sindikalne podružnice dobio zajednički stan, za koji su kupili neki polovni nameštaj i tako se skućili. U međuvremenu im se rodio sin, kome su dali ime po Seletovom ocu – Milutin.
Radio je upešno u Povereništvu za državne nabavke, gde je rešio je mnoge žalbe seljaka vezane za otkup pšenice, a kako to nije želeo više da radi, tražio je da se vrati u Železničku radionicu. Tamo je dobio posao, ali sada u Železnikoj Industrijskoj Školi (ŽIŠ), na mestu sekretara.
U vreme dobrovoljnog rada i velikog entuzijazma Sele je, posle radnog vremena kao sekretar, ostajao bar još 3-4 sata u pogonima (u strugari, kovačnici, preseraju, obradi građe i dr.) i radio na raznim mašinama, te tako naučio nekoliko zanata. Dok je radio u ŽIŠ-u, posebno je naučio strugarski zanat.
Od 1953. do 1955. godine Sele je bio na dužnosti referenta narodne odbrane Opštine, kada se puno radilo na mobilizacijskom sistemu i regrutaciji novih vojnika. Takođe, tu su održavani i razni seminari radi obuke stranih delegacija.
Sele i Ljubica u Sindikalnom, 1949.godine
Jednom prilikom VD predsednika Opštine Smederevo Mileta Pantelić, obratio se Seletu rečima: „Svi odoše na fakultete, a šta ti čekaš? Nećeš valjda večito da budeš administrativac!?“ To je bilo 1955. godine kada je Sele upisao studije na Likovnoj Akademiji u Beogradu. Za te studije Opština mu je obezbedila i stipendiju sa kojom je mogao da plati studentski dom i dva obroka u menzi.
U pripremi skulptura za prijemni ispit dosta je radio i sa teškoćama, ali je isticao je da su mu mnogi pomagali u poziranju. Naravno, prvi vajani porteret pripada njegovoj voljenoj supruzi Ljubici! Pre podnošenja svih svojih vajarskih radova za konkurisanje na Akademiji, konsultovao je tada poznate slikare, a onda je podneo radove koje je sam izabrao, i…uspeo…upisao se!
Na Akademiji je, na prvoj godini, studirao sa, kasnije poznatim vajarima, slikarima i grafičarima. Pošto bio dosta stariji od svojih kolega, neki od njih zvali su ga i „Matori“, jer je imao godina koliko i mngi njihovi asistenti. Studirao je pet godina, ali je bio ponasan na činjenicu da ga je, na četvrtoj i petoj godini primio profesor Sreten Stojanović, iako je tada bio zadužen samo za poslediplomce! Uobičajeno je bilo da se na kraju studija konkuriše za „Parisku nagradu“, pa se za nju prijavio i Sele. Kao jedan od najboljih u klasi, bio je odabran da ide na ekskurziju od 25 dana u Pariz, što je on sa oduševljenjem prihvatio.
Sele sa prvom skulpturom – Priprema za Likovnu Akademiju, 1955.godine
Čim je diplomirao na Likovnoj Akademiji Sele je došao u Smedrevo da zatraži posao, i da „oduži dug“, jer je primao stipendiju, te se javio Načelniku za društvene službe Sreza. Tada je načelnik bio Arnold Zavila, koji mu je rekao da može da ga oslobodi te obaveze, ali ako hoće da radi, može da ode u Gimnaziju i da tamo bude profesor. I naravno, Sele je to rado prihvatio, jer je želeo da se vrati u „svoju“ Gimnaziju u kojoj je nekada bio đak.
Bio je oduševljen garniturom nastavnika koju je tu zatekao: direktor je bio Radomir Stepić, a legendarni profesori bili su: Rada Andrejević, Stana Živanović, Makrena Krstić, Živojin Filipović- čika Fića i drugi. Te školske 1960/61.godine, kao najmlađi profesor Sele nije imao razredno starešinstvo, ali je predavao Likovno obrazovanje, i bio sekratar nastavničkog veća.
Pored svog stalnog posla u Gimnaziji sa đacima, Sele je svakodnevno radio na svojim novim skulpturama. Oformio je svoj atelje na Karađorđevom brdu, tačnije u kapeli na Nemačkom ratnom groblju, koji je dobio od Opštine u zakup, koji je, iako veličine 5×5 metara, njemu bio veoma prostran i dovoljan. Protokom vremena on ga je ispunjavao novim i novim skulpturama!
Seletov ateljena Karađorđevom brdu
Likovnu Akademiju, odsek vajastvo, Sele je učio i završio 1960. godine u Beoradu, u klasi profesora Sretena Stojanovića. Sve do 1976. godine Sele je bio profesor likovne kulture u smederevskoj Gimnaziji, a od tada je prešao u slobodne umetnike.
Jedan je od osnivača Podunavske Likovne Grupe (POLIGRUS) i Muzičke omladine Smedereva. Godine 1965. Sele je postao član Udruženja Likovnih Umetnika Srbije (ULUS), a od 1982. godine on je član i Međunarodnog udruženja medaljera (FIDEM).
Povodom izložbe, koja je održana u Gradskoj galeriji i Smederevu, avgust/septembar 2002. godine, mr Snežane Cvetković, viši kustos i istoričar umetnosti napisala je između ostalog i ovo:
„Umetnost Selimira Jovanović ne poriče iskustva jugoslovenske umetnosti prve polovine XX veka naprotiv, on ide dalje razvijajući ideal klasične jednostavnosti i lepote, pridržavajući se okvira realizama, sa uvek prisutnimi aktuelnom figuracijom. On poseduje izražen osećaj za monumentalnošću tražeći u njemu smisao. Energija je sabrana i koncentrisana. Skulpture su nastajale više u kamenu, glini, gipsu, bronzi, čeliku, a manje u drvetu, slobodnu u reljefu, malih i velikih formata. Poseban segment Seletove umetnosti bili su portreti. Izuzetno pažljivo i istančano modelovani su ženski portreti u reljefu, zahvaljujujući kojima je Sele postao član Međunarodnog udruženja medaljera.
Bard, i ne samo smederevske skulpture, Sele Jovanović svakodnevno je modelirao nove i nove oblike,… a umetnički put koji je prešao najglasnije je opisao u jednom razgovoru u svom ateljeu u jednoj rečenici: „Ja kroz skulpturu govorim dok radim…“
Verovatno je većini nepoznato da je Sele bio autor od preko 200 skulptura, od kojih se stotinak nalaze u raznim galerijama, ili kod privatnih lica-kolekcionara. Međutim, jedan značajan deo svojih radova Sele je poklonio smederevskom Muzeju, a kasnije i njegova porodica. Pri ovome, vrlo je važno istaći da je Sele, u svom umetničkom opusu, bio autor mnogih i značajnih javnih kulturno-istorijskih spomenika, kao i da je bio dobitnik mnogih i velikih nagrada!
Sele sa kolegama na izložbi
Sele je bio zaljubljen u prirodu i jako je voleo i upražnjavao planinarenje. Još 1961. godine postao je član Planinarskog zaveza Jugoslavije, odnosno Planinarsko – smučarskog saveza Srbije, jer je bio „upisan“ u Planinarsko – smučarsko društvo „Miroč“ u Smederevu. Ovo društvo bilo je osnovano i delovalo je pod okriljem smederevske Gimnazije. Kao član PSD „Miroč“ i dok je radio u Gimnaziji, organizovao je i vodio učenike gimnazije na zimovanje-skijanje na Kopaonik. Nakon napuštanja profesure u Gimnaziji i prelaska u slobodne umetnike, Sele je nastavio sa planinarenjem u gradskom planinarskom društvu „Čelik“, čiji je oficijeni sponzor bila Železara.
Od te 1961., pa sve do 1990. godine, kada je overena poslednja markica za članarinu, Sele je bio više nego aktivan planinar. Zanimljivo je da je u toj legitimaciji, porede imena, u rubrici za zanimanje upisano – Vajar-profesor. Trebalo bi mnogo prostora da bi se navelo koliko je planina u Evropi, ex Jugoslaviji i Srbiji obišao i na koliko se vrhova popeo (osvojio).
Sele i đaci idu na Kopaonik, 60-tih Sele osvojio Triglav, 1982.g. Umoran planinar
Sele je bio vrlo aktivan i partijski, jer je još u ratnom periodu postao član KP. Kad vratio u civilstvo, nastavio je sa radom partijskoj organizaciji i davao maksimun u radu svih foruma, a to su cenili mnogi partijski ljudi. Godine 1948. bio je u partijskoj organizaciji sa poznatim smederevskim aktivistima: Mika Cvetković, Dule Nadaškić, Tika Filipović, Danica Tomić, Miša Oklobdžija i dr.
Dok je radio u Železničkoj radionici Sele je partijski vrlo aktivan, pa je postao i član biroa partijske oranizacije. Odlaskom kolege u partijsku školu, stvorio se prostor da on postane personalni referent, odnosno zamenik direktora po kadrovima! Kada je u fabriku došao čovek „odozgo“ i starog kova, pokazalo se da mu Sele smeta u radu i po partijskoj liniji, pa je preduzeo mere, te ga je u dogovoru sa sreskim rukovodiocima, „po potrebi službe“, premestio u Sreski odbor.
I u vreme studiranja u Beogradu nastavlja sa aktivnim partijskim radom, pa je tako još na II godini izabran za sekretara, a u IV godini postao je sekretar komiteta Umetničke Akademije i član Univerzitetskog komiteta!
U jednom mandatu (70-tih godina) saziva Skupštine Socijalističke Republike Srbije, Sele je, kao jako aktivan društveno-politički radnik, član partije i profesor likovnog obrazovanja u smederevskoj Gimnaziji, izabran za Republičkog poslanika da bi bio je član Prosvetno-kulturnog veća Rebulike Srbije.
Ona ekskurzija sa horom i orkestrom 1948. godine bila je presudna da Sele učvrsti svoju ljubav sa Ljubicom Maksimović i donese odluku da sa njom oženi, naravno, uz blagoslov njenog oca Mileta! U njegovom Krnjevu napravljena je, u to posleratno vreme ,„bogata svadba“ sa dosta zvanica, sa solidnom trpezom, sa dosta pića i sa veoma dobrom muzikom. Prisutan je bio i njegov profesor violine Vlasta Jocić.
U svom životu imao nekoliko ljubavi: vajarstvo, muziku i planinarenje. Međutim, porodica mu je bila svakako najveća ljubav, kojoj je posvećivao najveći deo svog slobodnog vremena. Sele je bio baš porodičan čovek; oženio se kao mlad čovek sa devojkom iz Smedereva, sa kojom je izrodio dvoje dece, sina Milutina i ćerku Milicu.
Za vreme Seletovih studija supruga Ljubica je i dalje radila u Industrijskoj školi kao sekretar. Zbog toga je njegova majka došla u njihovu kuću, jer su mu sin i ćerka pošli u školu. Svestan da je Ljubicina briga o porodici velika, Sele je stalno putovao na relaciji Smederevo -Beograd; subotom je dolazio u Smederevo, a ponedeljkom je odlazio u Beograd.
Sele i ljubica Zlatna svadba, na slici su: Sele i Ljubica igraju na svadbi svog unuka Ćerka i sin, snaja i zet, unuka i unuci, 1998.g.
Sele je doživeo i preživeo veliku eksploziju municije u Tvrđavi 5. juna 1941. godine u 14 časova i 14 minuta. Zbog te činjenice, zbog sudbine i zbog same želje da o tome ostavi neki trag, dobio je na konkursu mogućnost da uradi monumentalni spomenik. O tom tragičnom događaju u Smederevu vajar Sele, za života je imao svoje svedočenje:
„Ekspoloziju sam doživeo kao svetlost i mrak, neobjašnjivi prasak i viđenje krova zgrade, gde se nalazila kafana „Korzo“u centru Smedereva, kako leti kroz vazduh. Na neobjašnjiv način našao sam se u blizini Crkve. Možda me je prvi vazdušni talas eksplozije, koju kao takvu nisam ni osetio, poneo duž ulice. Postao sam priseban tek kad sam stigao do Zelene pijace u ulici Dimitrija Davidovića.
Posle mnogo godina, kada sam radio spomenik žrtvama Petojunske tragedije, koji je otkriven 22. decembra 1972. godine, hteo sam da bez mnogo reči, on bude humka – simbol masovne grobnice. Zbog toga sam ga oblikovao kao stepenastu piramidu sa obeliskom – simbolom rađanja i sarkofagom – simbolom umiranja. Na reljefu u bronzi dugom 12 metara, prikazao sam spasavanje ranjenika posle eksplozije, oplakivanje i sahranjivanje mrtvih, a na krajnjoj četvrtoj ploči obnavljanje grada. Na prvoj ploči je moj lični doživljaj eksplozije, kada se ljudi nalaze u pokretima koji nisu prirodni.“
I tako…veliki smederevac i umetnik – Sele Jovanović, preživeo je eksploziju, ali se kao sav ispunjen čovek, tiho upokojio 30.07.2010.godine.
Nikola Tasić – Cale
SDCafe.rs
Izvor: SDCafe