Novi Pazar…gradski stadion…gostuje Zvezda. Huka-buka-dreka-vređanje-gađanje navijanje, nama svojstveno. Sve po ''propisu'', sto bi se reklo. I onda aplauz. Pomislio bi čovek, logično, da su na teren izašli domaći igrači, ili neki lokalni funkcioneri koji su, jelte, omogućili izgradnju krajnje simpatičnog fudbalskog objekta u gradu ''džinsa''. Kad ono…Džajić. Mislim, jeste on legenda, i tako bi i trebalo da se pozdravljaju legende, sve to stoji…ali opet, obuzeo me je onaj karakteristični osećaj prijatnog iznenađenja koji imam uvek kada me na bilo kom pešačkom prelazu u Srbiji propusti savesni vozač.
Usled dokonosti, i dubokog stanja neučenja, zbog kojih će mi na zvanje studenta uskoro biti dodat prefiks ''večiti'', bacih se na razmišljanje. Kako je moguće da u ovom vremenu globalnog moralnog srozavanja postoje takve osobe, koje tome prkose. Kako je moguće da Džajić dobije aplauz u Novom Pazaru, kako je moguće da Vanja Udovičić igra u Zagrebu, a Prosinečki bude trener u Srbiji…kako je bilo moguće da moja razredna u osnovnoj školi kritikuje strogog direktora iste ustanove, kome je i sama bila razredna, a on ćutke sluša, ne mareći za svoj ego…Moguće je !…Zato što su to veličine, koje vizuelni gabariti ne mogu da definišu, veličine koje naše prosto oko ne može sagledati na prvi pogled. Ličnosti, bile one poznate široj javnosti ili ne, koje uvek i svuda zaslužuju poštovanje. Zato što i sami poštuju druge. A dokle god je poštovanja, ima nade za nas kao društvo.
A poštovanje se se ne dobija, ime se dobija…ono se ne stiče, bogatstvo se stiče…poštovanje se zaslužuje poštovanjem.
Autor: Daba