Home Info POHVALA APLAUZU

POHVALA APLAUZU

redakcija

Za Badem, 5. maj 2012.

U Bečkoj operi, ne samo na Novogodišnjem koncertu, nije dopušten aplauz, pogotovu ne u taktu muzike, osim u slučaju kada dirigent gestovima poziva publiku da  sebi da oduška i iskaže zadovoljstvo koncertom i pozdravi izvođače. Kada dirigent odluči da je dovoljno bilo ritmičkog aplauza, jednim pokretom  daće znak da se prestane.  I publika će disciplinovano prestati, najednom.

Dirigent je ona signalna lampica koja u televizijskom studiju daje znak kada treba da aplaudira publika. Zašto je potrebna ta lampica? Zato što publika nema lampicu, ne zna kada je trenutak za aplauz. Jednostavno, zar ne. Negde, što je bolji, ali skuplji način, ulogu lampice preuzima posebno plaćeni čovek. Podigne tablicu s porukom: Aplauz! I dobije traženo.

Sada je aplaudiranje u Srbiji plaćen posao. Sto evra, sendvič i plaćen prevoz. Majica se verovatno dobija na revers kao i barjak. Vreme je izbora.

Pljeskača je bilo i u Starom Rimu. U areni, u dvorani, u senatu. U francuskom pozorištu, takođe, od vajkada. Sada ih kandidati za ovo i ono, vode sa sobom. Bilo je tužno providno kada su, na prošlim izborima, plaćenici skandirali: Borise, Borise, a Tadić, dok su mu ispred nosa skandirali, odgovorio – borim se, šta ću takav sam! Pa aplauz i pre no je išta uradio, ni pljeskače isplatio. Bar da ih je pozvao u ATW, svoje omiljeno svratište.

Publika u Srbiji nema manire, nema određene navike, nema mnogo toga.  Često ni novac za izlazak, zato pljeska, da se prehrani. Za nju je Pozorište (u kući), Bolji život i vrh uživanja Zumbul–aga (pusto tursko).  Zato – pošto je dobila ulaznicu –  aplaudira usred numere, usred šlagvorta, samo što ne skandira Borisu, ali oni koji se opeku, i shvate grešku, ubuduće aplaudiraju u vreme zatamnjenja. Ako ništa, drugo, ne zna se ko je aplaudirao u nevreme. Sigurno je sigurno; za koji dan pa drugome će skandirati. Ipak se okreće, drugi put više sreće! Miš beli sreću deli.

Imao sam prilike da čujem ljude kako pljeskaju gledajući film. Pljeskali su i na Đinđićevoj sahrani.  Verovatno kod kuće vežbaju aplaudirajući televizoru, frižideru, rešou, rerni,  pogotovu ako ima zatamnjeno staklo,  da ne vide da je prazna kao glava im.

Da publika ne zna kada i čemu valja aplaudirati školski je primer televizijske licencirane (opet preuzeto iz sveta) emisije Trenutak istine. Gledao sam ih nekoliko, da se proverim: koliko mogu da izdržim. Zadivljen sam svojom upornošću i zabezeknut kosmičkom prazninom voditeljki. Dok je bila ona Tanja Vojtehovski voditeljka, vazda je prizivala majku božju i svoju majku i iščuđavala se nad tuđim čemerom,  jednako sam mislio da je treba promeniti. I to se desilo, došla je klonirana Tanja. E, sad je vreme da otšelnik Tanja, sa 40 godina i dva propala braka, sedne na onu barsku stolicu i zadovolji, kako god joj milo, "milionski auditorij", joj majko božja!

Publika besomučno tapše sirotinji koja se dovija da dođe do dinara i izvrće utrobu i sebi i gledaocima. Samo Tanja Vojtehovski traži još, i još i čestita: osvojili ste 100.000, možete li još!

Pročitah nedavno i tekst o njenom razvodu. Ta žena, ta zvezda, taj idol vršnjakinja kaže da ne može da se smiri, ali nema dečka. Njoj treba pomoći,  ne naduvanim tekstovima, nego ozbiljno, konzilijumski.

Nedavno sam sedeo iza žene koja je pljeskala iznad glave. Da se vidi da ona aplaudira. Valjda joj je to bila namera, ako nije htela da obznani kako ne zna da se ponaša, nije sama, šta da se radi. Pre mnogo godina pitao sam sobnog kolegu kakav to zvuk dopire iz hodnika. Ma pusti, rekao je, luda žena, ide hodnikom i pljeska se po zadnjici. Proverih. Odista, žena ide hodnikom, pljeska o zadnjicu. Kada je primetila da je posmatram, prestala je. E, rekao bih, zato publika pljeska u mraku: da se ne vidi.

Oh, da: pre nekoliko dana pročitao sam na ploči pribijenu o neku zgradu (Dom kulture, Mesna zajednica, šta li) da su neki momci poginuli u ratu kojeg nije bilo. Znamo o čemu je reč! Elem, sledi: zahvalna boračka organizacija! Možda ja pogrešno tumačim, ali mislim da je očigledno da se boračka organizacija zahvaljuje što su borci poginuli. Zato ne bi trebalo da čudi kada ljudi aplaudiraju na sahrani. Jeste neprimereno, pa šta. Naši smo. Mi smo ti, bre, mi.

Aplauz, kao i mnogo toga, u Srbiju, na brdoviti Balkan stigao je iz Evrope. O tome ima jedan pasaž u prvom bugarskom romanu Ivana Vazova Pod igom. Taj roman je u Srbiji preveden najmanje dva puta. Jednom  je roman(1934) preveo Nikola Mirković, drugi put novinar Politike Siniša Paunović.

Dakle, za vreme predstave najednom lik počinje da aplaudira i kliče: Bravo!!! Čovek je opomenut: Nismo došli da slušamo kako neko pljeskanjem i dobacivanjem prekida predstavu! Tada, objašnjava pisac, još u Bugarsku nije stigao običaj aplaudiranja. Kod nas je stigao, kod nas sve brzo stiže da ne stignemo da razmislimo šta je stiglo.

Aplauz je izraz oduševljenja, nagrada izvođaču: Kad si srećan lupi tada dlan o dlan…

Ali, ako lupiš u pogrešnom trenutku, od uživanja okoline nema ni govora. Na stranu uticaj aplauza na koncentraciju izvođača. A već je vreme da se lupa u šerpe… Efekat je isti, a ne škodi.

Zašto je Broz nije išao u pozorište? Najpre zato što je njemu  pozorište dolazilo u kuću. Hteo je da na miru uživa, a i da izbegne sudbinu Abrahama Linkolna.

Zašto episkop bački Irinej negoduje (reč blaga kao bogojavljenska vodica) kada glumci na trgu, u Novom Sadu, na kojem je i dvor njegove preuzvišenosti, igraju, gospodin vladika zivka policiju. Zato što ga ometaju u molitvi. Bilo bi smešno da nije tužno. Smetnje na vezama, a Bog nema slušni aparat, šta li.

Ipak, razumem čoveka. Potreban mu je mir. Svima je potreban. Ali, to niko ne poštuje. I kao što stoji kod Propovednika: postoji vreme kada se gradi, i vreme kada se razgrađuje, vreme kada se seje, i vreme kada se žanje. Ukratko: sve ima svoje vreme. I mesto.

U Bečku operu se ne dolazi sa sindikalnom kartom ili ulaznicom kojom se kupuju ljudi, glasači, simpatizeri već se rezerviše godinama unapred. I plaća, ne malo. Ali to je priča izvan Proklete avlije.

Kod nas se to rešava lako, kao sa krompirom, polutkama, francuskom obradom, zimnicom, bezmalo celerom i peršunom. Nedostaje samo plata u bonovima koji se mogu realizovati jedino u fabričkom krugu, u kantini. Liči kao bakin kolač da neko čuva socijalni mir ne pristupačnom cenom namirnica, nego ulaznicom na retke pozorišne predstave putujućih glumaca. Dakle, ima igara, ima i hleba, ali retko ko kupuje veknu. Pola, četvrt, to da. Možda ne svakog dana. Oni koji kukaju za Brozom sada ga imaju. Kod njega se hleb dobijao na tačkice: četvrt vekne na dan po osobi, po podaniku. Čankolizi su imali posebne, diplomatske magazine. Za poslušnike nema krize.

Sindikati su se pretvorili u svoju suprotnost, u ulagivanje vlastima, poslodavcu najpre. Stisnimo poslodavca, indoktrinirajmo radnike, da poslodavac vidi da se ne šalimo, da bude dobar prema nama, vođama sindikata! Onda ćemo reći radnicima da nisu korektni, nisu dovoljno radišni, a poslodavac je kao srpska majka Dafina. Daje pa ne žali, u trezor. Mi, vođe, dobićemo skuplja mesta.

Sindikalna ulaznica je oblik mita, kao što je mito dati ulaznicu  zaposlenima u organizacijama, školama, institucijama. Ili vlast nehotično priznaje da nije sposobna da ljudima obezbedi pristojnu zaradu. Ali, naturati ljudima ulaznice za bilo šta, fudbalsku utakmicu, koncert filharmonije, pozorište (recimo Nušićeve  dane ili Tvrđava teatar) , deliti ih kao izraz milosti i moći, to je mito, sitan ali mito, zloupotreba položaja, krivično delo koje će uskoro biti ukinuto kao kažnjivo u srpskom pravosuđu – po ugledu na evropske zakone, jer je Srbija u svemu servilna, epigon, imitator, čankoliz, čauš, inferiorna – ali delo primitivnog iskazivanja moći ostaje. A kad se ukine kao krivično delo, šta sprečava nekoga ko ide putem moći, da se razmahne? Ništa.

Još je bezumnije prodati ulaznice, a onda one, navađene na besplatni ulaz, pustiti u dvoranu bez tog papirića, ili u bilo koji prostor s ograničenim kapacitetom i brojem sedišta. To je kršenje propisa o bezbednosti ljudi u zatvorenom prostoru. To je izazivanje nesreće gore od one koja se redovno ponavlja hodočasnicima u Meki. Desi li se štogod nepredviđeno, recimo požar u dvorani, haos, panika, uzeće danak u ljudskim životima, a dežurni krivac, uzrok zapravo, biće – električna instalacija. Da, ali i instalacija pogrešnih ljudi na pogrešna mesta. Većina tih instaliranih ljudi veoma je kadra da se privuče, podvuče, zavuče, pa kad dođe do rotacije, određene sile će im pomoći da se izvuku, odbace i prebace u nove redove. I opet će biti politikantski kadar ljudi kadrih da upropaste čega god se late. Ali, to su naši ljudi. Ne možemo njima da pripišemo očigledne i neočigledne greške, propuste, bezumlje. A kakva je posledica? Koliko mrtvih, ranjenih, koliko nesposobnih?

Pre mnogo godina bio sam upoznat sa slučajem smenjivanjem kapetana trajekta Liburnija, sposobnog čoveka, odličnog pomorca, odgovornog. Bilo je to u vreme jednopartijske države, ali vazda se nađu moćne struje, instalacije, krtice, spoljni i unutrašnji neprijatelji, unutrašnje rezerve. Bar fraza imamo u izobilju.

Postavljen je čovek kadar da u istom danu potopi Titanik, prevrne  Kosta Konkordiju, taj bi pre naleta Japanaca potopio sve u Perl Harburu i prvi strugnuo s broda. Patricija, sestra šefa brodskih konobara Antonja Tjevolija napisala je na Fejsbuku: Konkordija će uskoro prići ostrvu veoma blizu. Veliki pozdrav mom bratu, koji će konačno doći na odmor čim uplovi u Savonu.

Kapetan je pozvao Antonija Tjevolija da dođe na komandi most: Vidi, Antonelo, veoma smo blizu tvog ostrva. Tjevoli se nagnuo preko ograde i užasnuo se. Doviknuo je kapetanu da će najahati na stene. I već se desilo. Kapetan je naredna dva sata bio neodlučan, nije pozvao pomoć i nije naredio evakuaciju više od 4.000 putnika. Valjda je čekao da se oštećenja povuku, brodsko korito zaceli i sve bude kao ranije. Pošto će sve biti kao ranije nema prepreke da se prvi dokopa kopna. Uradio je što je uradio. Ponovio se slučaj nepotopivih brodova i ambicioznih, a smotanih kapetana. Uzgred, ista kompanija je bila vlasnik Titanika i Kosta Konkordije. Samo je kapetan lađe bio drugi. Ali naš čovek, poslušan, rekao bih. Nesposoban, podrazumeva se, inače ne bi bio naš, nego svoj čovek.

Kapetan s početka priče je smenjen, postavljen je naš čovek čijem sam prvom uplovljavanju Liburnije u luku prisustvovao. Ni danas, mnogo godina potom, ne mogu da verujem šta je čovek učinio u tren oka. 

Deo pristaništa u koji je uplovila Liburnija novi kapetan je razrovašio kao da je od sira. Publika na molu je aplaudirala.

Nehotice, glasno sam izrazio čuđenje i negodovanje. Jedan od meštana mi je uzvratio: Neka je porušio. Sve ćemo mi to lepo popraviti.  Upropastio je brod i pristanište, zavapio sam. Popravićemo, odgovorio je upućeni meštanin i kao da je bio ljut što se neko, ko ne govori ijekavski, meša u našu stvar. Mnogo godina kasnije, kada je granatirana stara, lepa  mostarska ćuprija, svet je obišla poruka Izgradićemo novi, lepši i stariji most. Kao što kažu da je rekao Ajnštajn ljudska glupost svemirska je sila, a kadrovi bujaju. Da parafraziram Radovića iz Bajfordovog Poletarca: sve što buja i treba da buja!

Naša publika je drugačija, ne samo od bečke, no od čitave kugle zemaljske, pa, verujem, i od onih u banana republikama. Kod nas, dolazi čovek u Kulturni centar Smedereva i pita vratara: "Burazeru di je ovdena taolet?" Vratar mirno odgovara: "Ne radi danas" u smislu: nije došao na posao.

Mislite da je anegdota. Mogla bi biti, ali nije. Druga zgoda, isto mesto. "Je l ima ovdi wc?"  WC= Water Closet…vodeni ormar –  ali čovek je fini, neće da kaže srpsku reč, a misli da se u Centru kulture ide "iza kuće" ili u "veliko polje" za razliku od "malog polja" u kome se radnja odvija očas, uz tarabu, ili u tuluzini. Muka i bruka bi se izbegla kada bi se, shodno izrazu nužda, normalno raspitivao gde je nužnik. Ništa neobično, i engleski rečnik skraćenicu WC prevodi tako – nužnik.

Treća slika, isto mesto. Bračni par stigao na predstavu s bebom u povoju. Naravno, s prototipom kolica! Šteta je da propadnu besplatne karte. A i ko zna kada će ponovo doći red na njih. Kolica su, na insistiranje razvodnice, ostavili u holu. I bebu. Lud provod.

Zašto je važno aplaudirati? Zato što nije važno!

Zato što povremeno, na svašta svikli, umetnici, izvođači (izvode) mole publiku da ne tapše. Ivo Pogorelić ne dopušta da ga snimaju dok svira. Fotografisanje na kraju, kada se klanja publici. Kratko. Ne znam zašto se klanja, ali mislim da bi bilo uljudno da i publika, umesto aplauza, kad umetnik počne klanjanje – uzvrati istim gestom. Eto. Od toga bi bila još jedna vajda, arhitekte bi shvatile da dvorane u kulturnim centrima (Evrope i ostatka sveta) nisu konzerve za sardine, pa kada to uvide i kod nas, u zaboravljenoj, opusteloj Srbiji počnu da grade kako priliči, a ne da balavimo kada vidimo kako se velebno gradi u svetu. Dobro, ne mora da to budu perverzne građevine i demonstriranje bogatstva kao u Dubaiu, ali ne bi škodilo, kada ne bi pare za takve poduhvate bile na sigurnom, u stanim bankama. Prelomite pametno, zaokružite sve brojeve, možda se nešto iz toga ispili.

Publika u svetu, u takvim dvoranama kulture, ako se baš desi da mora da ode do svog mesta u sredini, ili na drugom kraju reda, ne mora da digne sve koji su seli ranije. Ukratko: na prostoru naša tri reda, u svetu su dva. Ali mi smo ti, bre, mi.

Treba, već da svedem priču, pa da sad parafraziram Eriha Frida: zašto publika tapše? Da, to znam, ali zaista, zašto tapše?

M.S.PEŠIĆ

Izvor: SDCafe

0 komentara
0

Slične vesti

Ostavi komentar

error: Sadržaj je zaštićen !!