Nova Caletova knjiga: Rokenrol u Smederevu

Nakon višegodišnjeg beleženja, prikupljanja podataka i materijala, Smederevac Nikola Tasić Cale objavio je još jednu knjigu.

Ovoga puta, nešto sasvim drugačije, ali opet na tragu istraživanja prošlosti. Rokenrol je bio mnogo više od muzičkog žanra. To je društveni fenomen koji je potpuno promenio sve. Snažno je u danima mladosti uticao i na Caleta i otuda baš ova tematika za knjigu.

Prvi motiv da ovo napišem bilo je ono što se dogodilo 9.januara 1966.godine, u hali 3 Beogradskog sajma – kao student Beogradskog univerziteta bio sam, sa dvojicom drugara, na prvoj Gitarijadi u velikoj Jugoslaviji. Bilo je 5000 ljudi. Bilo fantastično.

Ja sam inače voleo sam da plešem i bio sam dobar plesač. Najlepše igranke su u Beogradu bile na Tehnološkom fakultetu. Ja sam bio na Mašinskom, ali tamo je bila malo uštogljena atmosfera.

Na tehnološkom su svirali „Crni biseri“, fantastično je bilo. „Šizenje“ kako smo mi to zvali, počinjalo je u 8 uveče i trajalo do pola 12, eventualno do ponoći. Pila se Koka kola ili Fruktalov sok. Nije bilo alkohola, tuče, psovke, vređanja. Bile su divne igranke. Studije sam završio ali muziku sam voleo i sve sam dalje pratio.

Drugi motiv za pisanje je to što ga je, 2016.godine, na gostovanju na tribini u Centru za kulturu, sa te prve Gitarijade prepoznao čuveni publicista Petar Peca Popović koji je posebno afirmisao rok muziku. Caletu, „svom bratu po rokenrolu“ napisao je posvetu i time ga, na neki način obavezao da i on napiše nešto u slavu roka i vanremenske muzike.

Treći motiv je u tome što je od trenutka kada je na sajtu predsednika države – „Najbolje iz Srbije“ označen kao čuvar grada od zaborava, Cale, na sebe preuzeo misiju da zabeleži što više o najrazličitijim segmentima smederevske prošlosti, a rokenrol je svakako u tom smislu vredan pažnje i truda.

Rezultat je obimna knjiga, svojevrsna šetnja kroz istoriju roka, od uvoda o instrumentima, preko podsećanja na to gde je, kako i zašto nastao, ko su bili prvi izvođači, pa preko sumiranja četiri decenije (od pedesetih do osamdesetih) rokenrola i najpoznatijih svetskih muzičara.

U drugom delu knjige dat je detaljan opis mesta gde se u Smederevu slušala muzika i gde se mnoštvo sveta okupljalo na svirkama i zabavama, kao i lokalnih bendova.

Pomogli su mi Smederevci, naši poznati umetnici koji su mnogo toga dali ovoj muzici. Od Srbe Žote preko Tode, Todorović Milana, pa Tišme, Andreje Andrejevića, Viktora Boke koji je prvi u Smederevu imao orkestar, pa Uroša Šakića Šaleta koji je pevao.

Sve je to unutra. Svi su oni nešto dali kao svoju opservaciju i dali su i fotografije. Ima delova koje sam potpuno sam pisao, ali njihove delove nisam hteo da prerađujem.

U Smederevu je rok scena bila izvanredna. „Staklenac“, tu su bile najlepše igranke. Ali bilo ih je na 12 mesta, negde i na otvorenom, na Košarkaškom stadionu, na primer.

Đorđe Marjanović je prvi put skinuo sako kad je pevao, baš tu, kod nas. To nigde nije bilo pre toga. Pa Sedmorica mladih, oni su najavljivali večernju koncert na Košarkaškom tako što su se vozili gradom na otvorenom kamionu i svirali i pevali. Uvek je bilo prepuno sveta.

Prvi Omladinski dom je bio u Šojkinoj zgradi. Sve su naše igranke prvo bile sa živom muzikom. Tek kasnije su počele u Tehničkoj i Gimnaziji igranke sa pločama kao neke male diskoteke.  Prva zvanična WAD je otvorena baš u tom Omladinskom domu, trojica braće Radojević. Svuda sam bio i nikada nigde nije bio nijedan incident – seća se Cale.

Sve pobrojano samo je delić onoga što vas očekuje među koricama nove knjige koja će, nadamo se uskoro biti i javno promovisana pa će to biti prilika da se svi koje interesuje ova tema detaljnije upoznaju sa knjigom.