Home InfoDruštvo Noćni vitezovi sa asfalta

Noćni vitezovi sa asfalta

by redakcija

U Rusiji je osnovano udruženje pod nazivom „Brat za sestru“: mladići potpuno besplatno u kasnim večernjim satima prate devojke kući, bez ikakvog udvaranja ili romantike. Jednom rečju, to je „udruženje za zaštitu devojaka od noćnih neprijatnosti“.

 

Mladići iz udruženja „Brat za sestru“ o svom radu govore skromno: „Članovi naše grupe se nalaze sa devojkama da bi ih otpratili kući u kasne sate ili da im pomognu u rešavanju nekih problema. Naše udruženje nema nikakvu političku ili versku konotaciju i osnovano je isključivo radi rešavanja ovog aktuelnog društvenog problema.“

Na ulici se u opasnosti mogu naći i mladići i penzioneri, ali u velikim gradovima na meti huligana i pripitih nasilnika koji nasrtljivo pokušavaju da se upoznaju pre svega se nalaze devojke. One znaju staro pravilo: ako su u društvu muškaraca, najverovatnije im niko neće prilaziti, ali ako su same ili samo sa drugaricom… Zato devojke koje se u kasne sate same vraćaju kući često nose suzavac ili neko slično sredstvo za samoodbranu. A sada mogu da se obrate i volonterima udruženja „Brat za sestru“.

Udruženje čiji je glavni zadatak zaštita devojaka od noćnih neprijatnosti osnovano je pre više od godinu dana u Sankt Peterburgu. Osnivač udruženja, 29-godišnji Denis Šotikov, u to vreme je živeo u predgrađu i pomagao je prijateljima u konjičkom klubu. „Jahanje su trenirale uglavnom mlade devojke. Pratili smo ih kući pošto nismo smeli da ih pustimo da se vraćaju same. Dok sam ih pratio naslušao sam se priča o neprijatnostima koje one doživljavaju na ulici. Tada sam došao na ideju da organizujem pomoć za njih. Pošto je u našem konjičkom klubu vladala gotovo porodična atmosfera, naziv udruženja 'Brat za sestru' došao je sam po sebi.“

Denis je na društvenoj mreži VKontakte formirao grupu pod ovakvim nazivom i predložio mladićima da stupe u svojevrsni viteški red „braće“, a „sestrama“ je posavetovao da se ne ustežu i ostave podatke: kome je, kada i gde potrebna pomoć. Pravila izbora u ovo savremeno viteško bratstvo su stroga. Između ostalog, Denis se lično upoznaje sa svakim zainteresovanim i beleži njihove podatke iz lične karte. „Pošto sam osnivač udruženja, odgovoran sam za svakog svog čoveka“. Do sada u Sankt Peterburgu ima dvanaestak volontera od 16 do 40 godina. Morali smo da odbijemo samo jednog kandidata, 14-godišnjeg učenika kome majka nije dozvolila da bude pratilac.“

Primer iz Sankt Peterburga postao je vrlo popularan na društvenim mrežama. Ubrzo su slične grupe formirane u 25 ruskih gradova. U Čeljabinsku gde već ima preko sto „braće“, pre prijema novih članova proverava se da li su bili osuđivani. „Svaki zainteresovani volonter mora doći najmanje na tri razgovora, kaže koordinator čeljabinske grupe, 19-godišnji student Danil Kuprijanov. „Naši momci obavezno moraju priložiti kopije ličnih karata koje ostaju u rejonskim stanicama milicije u Čeljabinsku. Među našim volonterima ima i policajaca koji proveravaju podatke kandidata, pre svega da li su osuđivani“. Proverava se i njihova fizička snaga i kondicija, „brat“ takođe ne sme pušiti, piti i psovati.

Uprkos svemu vitezovima mračnih ulica stalno postavljaju pitanje „Zašto vam to treba?“. Oni koji ga postavljaju najčešće sami daju i pogrešan odgovor: „Tako se upoznajete sa devojkama, zar ne?“. Denisu su ovakve pretpostavke smešne. „Devojke možemo upoznati i na lakši način jer kod nas ima mnogo mogućnosti za upoznavanje. Uzgred, ja sam oženjen. Pre nego što sam osnovao udruženje porazgovarao sam sa ženom o tome da li je u našem gradu potrebna ovakva organizacija.“ Mnogi drugi entuzijasti su takođe oženjeni, ali se ni neoženjenim članovima udruženja „Brat za sestru“ ne preporučuje da prihvataju pozive na čaj.

Denis se u Sankt Peterburg doselio iz malog mesta u Jakutiji i još uvek se čudi tolikoj ravnodušnosti stanovnika megapolisa. „Ljudi su otuđeni i uopšte ne obraćaju pažnju na druge. Ako se nešto desi, niko neće priskočiti u pomoć. Zaprepastio sam se kada sam video blindirana ulazna vrata. Građani misle da će se spasti ako se sakriju. Međutim, pojedinci će osećati strah sve dok u društvu ne bude solidarnosti i više uzajamne pomoći. Vreme je da se ujedinimo i počnemo štititi slabe. Ja to ne mogu sam!“

Denis misli da mnogi, ako ne i svi muškarci teže da budu vojnici. Neki tu svoju želju pokušavaju da ostvare kod kuće. Sedeći za kompjuterom igraju ratne igrice, štite neku virtuelnu otadžbinu od elektronskih neprijatelja, a pravi neprijatelji odmah tu, iza vrata, vređaju njihove devojke, ćerke, majke: „Dokle biti tako pasivan? Tu se nema šta reći! Takvi umišljeni heroji ne mogu da zaštite ni sebe, a kamoli žene.“

Izvor: Ruska reč

Slične vesti

Leave a Comment

error: Sadržaj je zaštićen !!