Kolektivni centar za izbegla i raseljena lica u Radincu kraj Smedereva, nekada najveći na Balkanu, zvanično je zatvoren ovog proleća. Iseljeni su nevoljnici odbegli iz domova širom nekadašnje države. Dobili su nove kuće i novi život. Zvanično, ovde nema više nikoga.
Pola godine otkako je kamp ispražnjen, ono što je ostalo podseća na kulise horor filma. Izbegličke barake su napuštene, neke su samo betonski kosturi. Neke su spaljene, sa nekih poskidani krovovi. Odneto je sve što se može unovčiti. Sada glume betonske kontejnere iz kojih pacovi i psi raznose smeće.
Slegla se beda i jad po naselju. Avetinjsko jeste, ali pusto nije. Ovde žive četiri porodice, trinaest duša. Nezvanično.
Mira Mamula sa suprugom Đorđem, sinovima Nevenom i Slobodanom, iz Plitvica u Hrvatskoj. Izbegli su 1995.
– Nudili su nam kuću, neću da grešim dušu – kaže Mira. – Davali 45 kvadrata, ali za nas četvoro, malo je. Bolesna sam, imam rak kostiju. Da prezimimo, pa ćemo videti kuda ćemo.
I Leposava Smiljanović iz Dubrovnika, sa sinom i kćerkom ovde je dve decenije.
– Kopala sam ledinu između njiva da bih zaradila koricu hleba – kaže Leposava. – Muž mi je umro pre dve godine, laka mu zemlja. Tražila sam pomoć, rekli su mi – niste naši. Pa, čiji smo?
Ulaz 18. Memla se oseća čak i ispred vrata. Može da se opipa. Dočekuju nas Milan i Radmila Spasić iz Suve Reke.
– Psihički smo bolesni – kaže Milan, dok sedi u sobi plavih zidova, okrečenoj u svetlu boju da umilostivi crnilo Spasića.
Njihov sin Dragan, kršan momak u najboljim godinama, govori kako nisu prihvatili ponuđeni smeštaj jer su, tvrdi, dobijali jednu sobu za njih četvoro.
– Lutalice dovoze iz grada i ovde ih noću puštaju. Dežuramo u strahu od lopova. Da nas žive ne zapale, ako nas pre toga ne ubije zaraza – žali se Leposava.
Zatičemo i Zoricu Nojić iz Štimlja. Oči pune straha. Kaže, ovde je godinu dana otkako ju je brat izbacio iz kuće.
– Nemam penziju, nemam tuđu negu, nemam dece, nemam muža, nemam nikog… deklamuje svoje nemanje u suzama.
Misli da smo činovnici koji će je isterati iz kućice. Jer Zorica, kao i sve njene komšije, ovde su nezvanično. Ilegalno. Ovo su ničiji ljudi. Na ničijoj zemlji.
– Kolektivni centar zatvoren je 30. aprila, nakon što je za sve ljude iz kampa obezebeđen smeštaj – kaže Ivan Mišković, iz Komesarijata za izbeglice i migracije. – Kao Komesarijat nemamo tamo nikakvih dugova, ni finansijskih, ni ljudskih. Ko je sada tamo, to nije naš posao. Možda je posao Centra za socijalni rad.
Korisnik ovog zemljišta bila je Železara "Sartid". Nakon stečaja, imovina koja nije privatizovana prešla je u ruke "Sartida u stečaju", pa tako i ovo naselje.
– To jeste ničija zemlja – potvrđuje Miroska Radović, stečajna upravnica "Sartida u stečaju".
– U katastru se vodi na "Sartid" koji ne postoji, a mi nemamo papire da dokažemo da smo pravni sledbenici korisnika državnog zemljišta. Nemamo ni pravni osnov da se uknjižimo, ali tražili smo da država nađe mehanizme da to rešimo.
Objekti na ničijoj zemlji takođe su ničiji. Vlasnici baraka su građevinske firme koje su ih izgradile još u vreme kada se pravila železara, ali ni one ne postoje, ili su brisane iz registra, ili su u stečaju.
A, ljudi? Ni oni zvanično ne postoje.
– Zvanično smo obavešteni da su svi iz kampa iseljeni, a ljudi o kojima pričate su tamo bespravno. Krađe se dešavaju već duže vreme i o tome sam redovno obaveštavala policiju, ali su mi rekli da nemaju nadležnost da brane tu imovinu – kaže stečajna upravnica Miroska Radović.
Ona navodi da je i rušenje ovih objekata zasada nemoguće, dok se ne razreše pravne stvari.
Naselje se nekada zvalo Sedam sekretara Skoja. Ovde su boravili akcijaši dok su gradili Železaru "Smederevo". U neke barake uselile su se privatne firme. Tu su im mašine, teška mehanizacija. Ova lokacija je potencijalno na idealnom mestu za zainteresovane poslovne ljude jer je tačno prekoputa glavne kapije Železare "Smederevo".
Kolektivni centar ORA SARTID u Smederevu otvoren je 1995. U periodu od 1999. do 2000. godine, sa preko 1.300 izbeglih i raseljenih, bio je najveći kolektivni centar u Srbiji i na Balkanu. Za izgradnju kuća za interno raseljene i izbeglice, Evropska unija donirala je 570.000 evra za 45 porodica, a lokalna zajednica obezbedila je placeve i kompletnu infrastrukturu.
J.Ilić
foto: N. Živanović
Izvor: Večernje novosti