Milanče Brašanče, Žika Duplo Šes, Mile Nervoza, Sava Socijalista, Dragan Calion, Dule Memla, Mara Majstorica, Rada Pijana, Mića Zvrljavi, Mita Kesega, Mića Đukac, Najdan Politikolog … Čast nepomenutima, ovo su nadimci nekih od najpoznatijih smederevskih majstora ribolova čija su se imena po čuvenju održala do danas. Njihov alaski testament retušira u knjizi "Alas nema tri osmice" Nikola Tasić, naslednik čuvenog alasa sa doktorskom titulom.
– Nekada se znalo, "tri osmice", osam sati radiš, osam odmaraš, osam si slobodan. Toga kod ribara nema, jer riba ne čeka da bude ulovljena. Dunav ne miruje, kad alasu zatreba. Tu važe drugi zakoni – kaže inženjer Tasić koji je prohodao na Dunavu uz oca Dragoslava – Drage Caliona.
A te "zakone" ispisao je među koricama ovog romana-reke, i oživeo duhove grada i onih koji su ovde sa kolena na koleno pronosili strast prema reci. Kažu, nekada su žene mirnije spavale, jer je njihovim muškarcima Dunav bio i kafana i ljubavnica.
– Ja sam po nacionalnosti Smederevac – peta generacija. Mene je ribolov othranio i školovao – priča autor, inženjer mašinstva.
Mnogi su svoje potomke zaveštali reci, a mnogi parama od ribarenja učili i postali direktori, profesori, lekari… Toša Dobrič, Ilija Murešan i Đoka Simić, prema dokumentima iz 1852. godine, najstariji su znani smederevski ribari. Među upamćenima je Aleksandar Petrović, poznatiji kao Deda Bakić, ratnik sa Solunskog fronta.
Milanče Brašanče – Milan Đorđević, bio je doktor prava sa Sorbone. Mihailo Sokolov, emigrant iz Rusije, prvi je u Srbiju doneo mrežu zvanu metlica po vrh. Dragi Tašita – Miodrag Stanković, majstor je ribolova u čijoj su ribarskoj kolibi na Orešcu snimane epizode jedne od najpopularnijih televizijskih serija šezdesetih godina "Muzikanti". Kada su dame u pitanju, tu je Nemica Mara Majstorica, koja se proslavila pletenjem špiglova i izradom mreža.
Najstariji živi smederevski ribar Dušan Nikolić, koga kolege zovu Dule Murence (88) mnoge je naučio zanatu.
Stari alasi u ribu su išli po suncu, snegu, mrazu, ledu. Kad radi riba. Zagrevali su se spolja odelom, iznutra rakijom. Ribarsko umeće ovde se prenosilo sa kolena na koleno, kao titula, imetak, čast. Tri generacije alasa ponosni su na svoje poreklo. Mita, Mateja i Miloš, svi nose nadimak Kesega, a najmlađem muškom Kesegi još u pelenama, otac je usta premazao kesegom, da bude siguran da je zadojen ribom.
Među alaskim facama je i Draga Calion kome je titulu doktor dodelio profesor filozofije jer je na pijaci razvrstavao ribu po kvalitetu. Ipak, dr Calion ostao je upamćen, osim po hiljadama kilograma ulovljene ribe, i po tome što je u Dunavu "ulovio" narodnog heroja.
– Moj otac je mrežom uhvatio telo narodnog heroja i partizanskog komandanta Ivana Milutinovića, nastradalog 1944. godine kada je njegov šlep kod Beograda naleteo na rečnu minu. Danima su telo tražili od mesta nesreće do rumunske granice. Petnaest dana kasnije, otac ga je našao šest kilometara južno od Smedereva. Zbog toga je nagrađen – priča Nikola Tasić.
Svašta su alasi lovili. Zapisano je da su Žika Palikuća i Mali Dule nakon oslobođenja mrežom "upecali" ispravan mitraljez. Mile Ćosa i društvo ulovili su srndaća koji je preplivavao Dunav. Bilo je i kapitalnih ulova, trofeja. Pre izgradnje Hidroelektrane Đerdap lovili su se velike morune, a kasnije i ale-somove. Najveći som težio je 126 kilograma, a ulovljen je na pampurski struk. Bilo je kapitalaca od 120, 117, 100 i 90 kila.
– Ti dani upisani su crvenim slovima u alaskim almanasima – kaže Dragan Kostić, poznatiji kao Kole Šiptar, kome je bilo potrebno više od tri decenije alaskog staža da ulovi ribu svog života, svoju čekanu "ljubavnicu". – Bilo je to na levoj obali, na Velikom metu. Vadili smo je satima. Cepala mrežu. Nije bilo ribara koji se nije uplašio, kome noge nisu zadrhtale. Bila je dugačka dva metra i 28 santimetara, teška 70 kila. Veća i teža od mene…
Posle bogatog ulova, riblje čorbe, ribe na tanjirači, "smederevke", česta su i alaskih preterivanja i misterije Dunava. O 99 dunavskih vodenjaka, ženama koje gole i raspletene kose vade rečne duhove, o Kemzi dunavskoj nemani, izumu smederevskih ribara. Ribari se čuvaju nečastivih, te kad zanoće kraj vode, ne spavaju pored alata da ih duhovi ne nađu. Otuda izreka "ni đavo ne zna gde alas spava".
RIBARSKA ZADRUGA
Posle Drugog svetskog rata alasi su se ujedinili u Ribarsku zadrugu. Zadruga je dobila ime po heroju Ivanu Milutnoviću. Svaki ribar je imao obavezu da preda hiljadu kilograma ribe godišnje. Zadruga je prestala da postoji od 1965. godine.
CARSTVO ALASKIH METOVA
Lolalni ribari nadenuli su imena mestima gde se lovi riba mrežama. U pitanju su takozvani metovi. Popisano je 46 metova na dve obale. Nemački bukovi, Veliki obor, Goveđa bara, Turska koliba, gde je nekada bila turska osmatračnica, Baba Micina putanja na 1.126 kilometru, gde je izvesna baba Mica imala vinograd, Baba Živin met, iz čije bašte su alasi pozajmljivali luk i paradajz za riblju čorbu…
J.Ilić
foto: N.Živanović
Izvor: Večernje novosti