Premijer Srbije uvek ispuni obećano. Tako beše i sa neviđenim vatrometom koga je A. Vučić, onomad, obećao Smederevcima za spas Železare Smederevo. Neviđen, dakako. Niko ga nije video. Jer, nije ga ni bilo.
Šta još nije viđeno tokom sada već mitskog dana, subote 21. marta kada se dogodilo potpisivanje ugovora o upravljanju Železarom Smederevom sa predstavnicima holandskog? američkog? jevrejskog?slovačkog? kapitala?
Neviđeno je bilo interesovanje medija.
Bilo je oko 60 akreditovanih novinara, fotoreprotera i tv snimatelja. Došli su na sabajle, da dočekaju Premijera, ministre i predstavnike stranog kapitala. Ružičasta tv prenosila uživo. RTS radio sa dve ekipe…
Defilovali su fabričkim krugom brojni ministri kao prethodnica Premijeru. Sertić, Vujović došli su sa izvršnim direktorom fabrike Bojanom Bojkovićem.
Neviđen odnosno skoro nevidljiv je bio generalni direktor Železare Ivan Milošević, za većinu novinara potpuno nepoznat lik. Došao je sam, i skoro ga niko nije ni primetio. Ali, šta fali, i Vulin je došao sam? Sam? Doduše, bilo je šaljivog dvoumljenja kod novinara ko je došao – Vulin čovek ili Vulin ministar?
I strani kapitalisti došli su sami. Gudiša su neki novinari prepoznali, oni koji ga se sećaju od pre 13 godina. Ipak, licitirano je ko je toliko pominjani Slovak Peter Kamarš. Onaj sa crvenom ili žutom kravatom? Imao je, otkriće se kasnije, crvenu kravatu.
Neviđeno je bilo i potpisivanje ugovora. Barem za novinare.
Najpre su novinari ljubazno zamoljeni da odstupe od trase kuda će proći visoke zvanice, a u prvim redovima mogli su da se baškare samo gospoda sa fotoaparatima i kamerama. Isti oni, imali su tu čast da, makar na minut, zavire u salu gde je potpisan čuveni ugovor. Fotkaju i izgube se. Novinarima tamo ulaz nije bio dozvoljen, te su kao zamlate tumarali parkingom pokušavajući da saznaju ko je stavio potpis na ugovor. I, šta će uopšte novinari na potpisivanju ugovora? Treba nešto da pitaju pa da upropaste ceremoniju. Da se Premijer naljuti. I ako pitaju kasnije, samo da pitaju o Železari, skrenuta je pažnja!
Cela garnitura s vrha posle čina potpisivanja, došla je pred radnike, njih oko 1.000. Bilo je nekih zastava sindikata i zastavica Republike Srbije. Natpis „ВУЧИЋУ ХВАЛА“ na ulasku u fabriku, viđen je, ali nije viđeno ko je pisao i lepio.
Džon Gudiš, govorio je kratko, a obraćanje radnicima počeo je sa dobro jutro, iako je podne, ispravio se odmah. Verovatno, podsvesno, smatra da je železarcima svanulo kada su ga videli. Premijer je govorio nešto duže, ali ne i predugo, a završio je sa nazdravljanjem- Živeli radnici! Živela Železara! Živela Srbija!
Onda su se visoki zvanični preobukli u narandžaste jakne i obišli Visoku peć, opet praćeni fotoreporterima. Kratke izjave za novinare. O detaljima ugovora, skoro ništa.
Slegla se prašina koju su podigle limuzine zvaničnika, a ponedeljak je bio prvi radni dan novog menadžmenta koji zvanično preuzima fabriku 1.maja.
Kako je javnosti saopštio, posredstvom privilegovane novinske agencije, direktor Železare Bojan Bojković, “radnici su bili euforični, ali da je i njima sada jasno da je sve ono što je obećano i ispunjeno”. Očekuje se, kazao je Bojković, da Gudiš, koji će biti predsednik Nadzornog odbora, prođe fabrikom, s obzirom na to da je najavio da će svakog dana izdvojiti tri, četiri ili pet sati za šetnju kroz fabriku, kako bi se upoznao sa detaljima i ljudima u pogonima.
Gudiš će dakle biti viđen u šetnji fabričkim krugom, ali i ostalim danima kada će šetati tolike sate. Ko će raditi? A da, 24 menadžera za 340.000 evra mesečno. Kojih menandžera? Neviđenih, još.
Ostaje da vidimo i 1,5 miliona tona, profit, rast BDP od pola procenata, ugovor, menadžere, vatromet…. A da, vatromet će ostati bukvalno neviđen. Što je Premijer, kad malo bolje razmislimo, i rekao.
E, sada, metodom toka viđenih i neviđenih stvari, svako neka proceni šta je važno, a šta nije.
Živeli!
Autor: triskelion