Nesrećna sudbina smederevske marine

Vlada Srbije usvojila je nedavno uredbu o proglašenju lučkog područja marine u Smederevu. Državna Agencija za upravljanje lukama finansirala je izradu tehničke dokumentacije, I najavila da se  tokom ove godine očekuju se ulaganja u čišćenje akvatorije na lokaciji marine. U dokumentaciji još piše kako su “prednosti Smedereva za razvoj marine povoljan položaj- neposredna blizina Smederevske tvrđave i drugi sportsko-rekreativni i kulturni sadržaji!

Šta sve ovo konkretno znači, i u kakvom će se pravcu razvijati marina,  za sada ne znamo. Ono što znamo, i što je utisak mnogih, da su Smederevska tvrđava i njena neposredna okolina zapravo taoci nakaradnog, nesistematskog upravljanja kulturnim dobrom od izuzetnog značaja, najvećim koje ovaj grad ima.

Da krenemo redom. Akvatorij nekadašnje Jezave, koja je isušena i danas je zapravo tek rukavac Dunava, više decenija čeka uređenje. Sada smo dobili najnoviju najavu da će se to dogoditi, a navodno će prvi korak biti čišćenje tzv. izmuljavanje. Da li je plan da ovde budu nautička zona, da li će marina imati  turistički i kulturni karakter jer je u zaleđu tvrđave  ili samo sportsko- rekreativni, to  ćemo tek videti.

Do sada je bilo različitih obećanja. Primećuje se da izostaje dugoročno planiranje i da se konačno zavrnu rukavi. Šta će se dogoditi sada kada je država proglasila lučko područje smederevske marine, videćemo.

Urbanisti su mišljenja da su se oni koji o ovome odlučuju zaigrali, trapavo pokušavajući da čitav kompleks urede, te su donošeni brojni planskim akti. Pitanje je koliko se planovi regulacije ove oblasti uopšte podudaraju. U tom tumaranju, urbanisti koji su upućeni u temu procenjuju da je lokacija  “preplanirana”! Za laike, jednostavno rečeno, papir trpi sve, dok biser Smedereva tavori neiskorišćen.

A planirano je svašta. Prostorni plan grada iz 2005.  godine, podsetimo predviđa  Park kulture na Dunavu, muzejske objekte za prezentaciju istorijske kulturne baštine, uklanjanje luke i železničke stanice, restauraciju i revitalizaciju arheološkog nalazišta. Ništa za ovih sedamnaest godina nije urađeno. Da podsetimo i da je u marini, pre nekoliko godina, najavljena gradnja zatvorenog bazena!

Ako neko nepripremljen stupi na tlo najbolje očuvane srednjevekovne stvrđave u Evropi, skoro da neće ni znati gde je banuo. Kada sazna gde je, tu će se turistička misija gosta  zabršiti.

I na ovoj temi se dokazalo da stručnjaci koji urbanistički rešavaju lokaciju koja predstavlja identitet Smedereva moraju često da poslušaju političare, a ne pravila struke.  Svaka vlast ima svoje vizije ili ih uopšte nema, pa je, dugoročno, ovde napravljena opšta papazjanija.

Podsetmo da arheolozi, na primer, nisu mogli ništa vlasti koja se osilila u nameri da u tvrđavi izgradi atletski stadion. Posle je malo popustila, pa se zadovoljila atletskom stazom. Ostaće nejasno zašto im je to bilo toliko važno?  Atletika jeste kraljica sportova, deca bi trebalo da budu zdrava i da treniraju, sve je to lepo. Ali, zar baš mora na području spomenika kulture?!  Osim što ruži tvrđavu, staza je vezala ruke aheolozima za dalja istrživanja što je najveća tragedija u celoj priči posebno kada  se zna da prostor Velikog grada nije istražen uopšte. Što neko reče i potpuno je u pravu- Smederevska tvrđava –kultruno dobro od atletskog značaja!

I šta smo dobili –   park i atletsku stazu koji služe za džogiranje i istrčavanje ljubimaca dok se negde ispod skrivena nalaze svetlišta – ostaci hrama gde je šest godina boravila jedna od najvećih relikvija hrišćanskog sveta –mošti Svetog Luke i gde je, po svemu sudeći, večna kuća poslednjeg vladara srpske srednjevekovne države – Đurđa Brankovića. U Evropi, kopali bi rukama da pronađu svetilišta i na njima procvetaju ekonomski, turistički i na mnoge druge načine.

Jezava – reka u koju se ulivaju prazna obećanja decenijama unazad