Mislim da sam, kada sam prvi put udahnula, snažno poželela da vrisnem: „Kako je ovo divno!“ Sigurna sam da sam odmah videla sve što je daleko od divnog, ali sam ubeđena da sam istovremeno donela odluku da je divno i da će uvek tako biti. Život je dobar učitelj, te je odmah počeo da iskušava moju odluku teškim zadacima.
Od sećanja na roditeljski dom ostao mi je jedan pogled na tavanicu, mekota bračnog kreveta u zamračenoj spavaćoj sobi i usamljenost velikog predsoblja. Ostala je i slika moje tužne majke na zimskoj terasi kadrovskog stana u tmurnom rudarskom gradiću. Osmeh ume snažno da produbi tugu.
Dok su me, kao prvo dete rođeno posle moje majke u našoj maloj 'sa svih strana izbegloj' porodici – ljuljali, kupali, mazili i pazili, piljila sam im u oči i u njima posmatrala slike, predele i prizore koje moje malo iskustvo nije moglo da razume, pa je moja duša stalno osećala neobjašnjivu tugu. Zbog tog zagledanja u tugu, oči su mi dobile izraz tužnog kučeta.
U prvom osnovne mi se u školi stalno piškilo, a bilo me je naravno stid da to svi znaju, pa sam trpela. Jedanput sam pogrešno izračunala odnos između snage trpljenja i vremena potrebnog da stignem do kuće. Rezultat su bile mokre lasteks pantalone i do pola pune duboke cipele u kojima su žmićkala moja stopala.
U gimnaziji sam umesto uniforme-školske kecelje nosila bakinu teget haljinu, „sečenu“ na kukovima, od tanke čoje, i njene plitke kožne cipele. Umesto tadašnjih hit unihopki, obuvala sam njene grilon čarape sa štrumflama od debelog lastiša. Moja drugarica Branka i ja smo volele da nosimo te bapske stvari, da se podlaktimo i šetamo daleko van grada (čak do Carine, Papazovca i Leštara – o, to je bilo tako avanturistički!), i da razgovaramo o Getsbiju. I o nekim zanesenim i čupavim mladićima u koje smo po definiciji bile beznadežno nesrećno zaljubljene.
Studentski dani su ostavili miris oktobarske usamljenosti pomešane sa suncem Miholjskog leta, a ono je opet podsećalo na moju majku. „Indijansko leto“, govorila je tih dana sa setnim osmehom, kao da se prisećala nekog svog davno prošlog i srećnog života, tamo negde i nekada, u kome mene nije bilo. Nije mi toliko bilo žao što me nije bilo tamo, koliko što ovde gde me ima ona nije bila srećna.
Kao nadoknadu za to što sam rasla bez oca, dobila sam dvojicu ujaka od čije ljubavi ponekad nisam mogla da dišem. Tuga se pretvorila u saosećanje, a kučeći tužan pogled dao mom odrazu u ogledalu nešto što je vremenom počelo da mi se dopada. Tako mi je tuga pomogla da zavolim sebe.
Trpljenje i piškenje, u saradnji sa menstruacijom, učinili su mnogo za razvijanje moje ženstvenosti, kao i pritisak štrumfli ispod do grla zakopčane haljine.
Umiranje moje majke usred Miholjskog leta, odlasci u bolnicu pod poslednjim toplim zracima sunca, nova boja oktobarske usamljenosti – sve to je učinilo da shvatim veličanstvenost smrti.
Dugo sam verovala da su me deca i majčinstvo promenili. Trebalo je da deca odrastu a majčinstvo postane karakterna osobina, da bih shvatila da su oni zapravo probudili nešto što je već postojalo, nešto sa čim sam rođena.
Ujutro, kad se probudim, prvo što pomislim je: „Kako je sve ovo skoro nepodnošljivo divno.“
Autor: Gordana