Mihajlo Pantić: Manjak ljubavi rađa zlo

Pisac Mihajlo Pantić o novoj knjizi priča "Hodanje po oblacima". Pričanje osvetli neki deo našeg života, pokušavajući da otkrije njegov smisao.

 

Posle desetak knjiga priča koje su izazvale veliko interesovanje čitalaca dobile više nagrada i doživele više izdanja, pisac Mihajlo Pantić napisao je novu – "Hodanje po oblacima" ("Arhipelag"). U glavnoj ulozi je ljubav u različitim izdanjima i okolnostima, od sile koja iskupljuje i osmišljava ljudsku sudbinu do sile zbog koje se strada i pati. Junaci se većinom ne osećaju dobro u svojoj koži, ona je postala suviše tesan okvir za njihove žudnje i očekivanja, strahove i izazove.

 

U mojim pričama ima svega onoga što čini naš život – kaže, za "Novosti", Pantić. – Pričanje uvek osvetli neki deo tog života, pokušavajući da otkrije i ustanovi njegov smisao, a najčešće se suoči sa besmislom. Moji junaci se stalno preispituju, ko su, šta su, kako su živeli, šta je to što ih određuje, gde su i zašto pogrešili ili promašili. I pitaju se da li su mogli živeti nekako drukčije. Izgleda da ipak nisu, jer ni oni, kao ni svi drugi ljudi, nisu do kraja gospodari onoga što im se zbivalo i što im se zbiva. Mi smo gospodari sećanja, iz kojih nastaju priče, i zaborava koji je nužan da bismo preboleli akumulirane traume.

 

 

– U antici je važilo pravilo da je čovek mera svih stvari. Pa je, onda, hrišćanstvo pokušalo da nas nauči kako je ljubav sinonim za Boga. Nisam siguran koliko je u tome uspelo, ukoliko pogledamo današnji svet koji je zaista uveo aksiom da je novac apsolutna mera svega zamislivog. Vidite kako zbog njega propadaju države, urušavaju se sistemi, kvare se i popravljaju odnosi među narodima, vode se ratovi. A pritom najbolniji paradoks počiva u činjenici da je novac zapravo čista fikcija, poreklom od Feničana, stvar puke konvencije, dogovora koji danas važi, a već sutra za njega niko ne mari.

 

 

– Ljubav, međutim, nije fikcija, ljubav je središnja tačka svakog ljudskog bića. Od manjka ljubavi potiče svako zlo, svako nepočinstvo, svaka pakost. Ne pada mi na pamet da zbog toga što u to najdublje verujem držim humanističke propovedi. O tome pripovedam, i tako činim najviše što mogu. To je moj vid istine. Ako ste ostvareni u ljubavi, koja ima hiljadu lica, ostvareni ste u svemu.

 

 

– Književnost, ukoliko je književnost, neizbežno mora da zađe u svaki, pa i najmračniji deo čovekove prirode, mora se baviti i njegovom nagonskom, demonskom stranom. Ako je tako, a tako jeste, brzo ćete otkriti da ne možete kontrolisati sopstvene misli, želje, strahove, ali možete i morate kontrolisati sopstveno ponašanje, postupke, možete oblikovati sebe. Mislim da je to nepoklapanje našeg unutrašnjeg sveta sa svetom u kojem postojimo, krećemo se, delujemo i govorimo, uvek u potrazi za ljubavlju, zapravo ključni nesklad sa kojim se svaki čovek u životu susreće. Taj se čvor nikada do kraja ne može razvezati. Pripovedanje tu ne može bogzna šta da učini, može samo da to ustanovi i da iznova opiše. U stvari, jedino to i radi, evo, već nekoliko milenijuma.

 

BITI pisac ne znači posedovati svu mudrost sveta. Pre će biti da je i pisac onaj koji se ne snalazi u vrtologu svoga doba, i zapravo sve vreme piše o tom nesnalaženju. Ja ne prepisujem život, nego pokušavam da se primaknem onome što je u njemu neimenljivo. Najbitnije uvek ostane izvan reči.

 

* POTPREDSEDNIK ste Srpskog PEN-a, imate li podršku vlasti? 

– PEN nema nikakve kontakte sa današnjom vlašću. Ne dobijamo čak ni novac za tekuće troškove, iako smo reprezentativna organizacija i nadležno ministarstvo je po zakonu dužno da to čini. Ne žalim se, u prirodi PEN-a je da uvek stoji na distanci prema bilo kojoj vlasti.