Gledao sam ih pred sobom, odvojene, a opet spojene. Uvek nekako na odstojanju, ali ipak nerazdvojive, jedna bez druge nezamislive. Istog su dana rođene, red je da se istog i povuku. On je doduše na svet došao glavom od napred, ali će Ga ko i svakog izneti s nogama napred.
Stopu pred stopu su se gegale, dobrano zakrivljene u slovo O, kao posledica pikanja lopte, ali ne toliko zbog te izvikane devijacije u fudbalera, već više njihovom krivicom tj. namernim krivljenjem nogu u stranu, kako bi devojkama zapale za oko, i pridobile što više simpatija. No, tada behu mlade, ali krive bogme ostaše. I baš zato što je detinjstvo odavno za njima, pitam se zašto i dokle će ovako u paru, posebno kad osete da nema nikog u vidokrugu, da se benave. Leva bi cupnula, desna napravila doskok, pa pobogu, gde vi vidite ovde školice?
– Jaoj. Pazi! Samo se gaziš… – reče Leva.
– Ti! Ti se nisi na vreme izmakla! – odbrusi Desna.
Bez zađevica se nije moglo. Da nisu iste, bile bi različite.
– I da sam Ginter Necer, čuveni Švaba s jednom dužom a drugom kraćom kopačkom, opet bi me nagazila. Sad moram da hodam na peti. Neko će pomisliti da imam kurije oko.
– A ja? Što sam morala da hodam na prstima kad sam zbog tebe, da ne padneš s ploče, nabola se na ekser, to ne pamtiš?
– Ne. To je prosto zato što si ti večiti maler, a nikako spasiteljka neka.
– Ma nemoj. A ko je letos nagazio na morskog ježa, i propade nam more?
– To je slučajnost. Moglo je svakoj da se desi.
– Ahm. A urastao nokat? Pukla prepona, naduveni čukljevi, hronični žuljevi…
– Haha, pa i to je sve zbog tvoje trapavosti.
– Tja. Sva tvoja pretencioznost nestala bi i fijuknula ko o koru od banane, da ti nije mene ko oslonca. Što se ruke nikad ne bune jedna na drugu, a?
– Kakve crne ruke, to su obične podle zmije. Mani me njih, to smo odavno se dogovorili da mi ih ne spominješ. Ja sam ta koja svemu doprinosi na autoritetu. Ajd, budi iskrena. Koja prva istupa kada se treba predstavljati nekome?
– Običan pozeraj… Ja sam ta odskočna daska. Jer zna se kojom nogom se istupa u vojsci. Kaže se nalevo ravnajs, a sigurno ne nadesno. Koračnica ide, koliko mi se čini, ovako: „Leva, desna, jen, dva… (Pa ako se neki gušter ili remac i zableji, desetar, da bi uskladio vrstu, naređuje: „Leva!, leva, desna, jen, dva…“ Pa, ako ni toliko baš ne kapira, vraća ga na začelje, da ne remeti stroj.). Dešnjak golman, uvek bolje pravi paradu na levu stranu, nego suprotno. Od mene se za svaki skok odražava. Kada smo pohađali tango kurs, a, zaboravljaš, levom se otvara prvi korak…
– Jeste tačno da ti kao Leva istupaš u gard, ali tvoje je samo da protivniku održavaš distancu, poneki eventualno direkt uputiš, i to je sve. A moje je da zadam onaj finalni, nokaut udarac.
– Bilo nekad, u mačevanju tuše, ali to doba dvoboja je prošlost. U modernom vremenu, najcenjeniji su fajteri koji direktom rešavaju sve.
– Omakne se, i amaterima, priznajem. Ali, ipak je Njegova reč za nas zapovest. Da mu ne propadne dan, a kamoli život, jer mu je krevet tako bio orijentisan u spavaćoj sobi, On je jastuk prebacio na drugu stranu, e da ne bi više ustajao na tebe Levu.
– Da, samo kada bi sujeverje bilo naučno priznato. Jer, istog dana kada je ustao na tebe Desnu, toliko se ušljemao, da smo se otkazale obe, i jedva Ga nekako odšepesasmo nazad do kuće. Sreća nismo u Japanu pa da nam, čim smo prohodale, utežu stopala da ostanu minijaturne veze sa stvarnošću. Tad bi tek klecali na svaku neravninu, a kamoli džombu na putu.
– Predrasude, ah te puste predrasude. Nisu ti ovo ona stara vremena kada je bilo sramota roditeljska da mu dete bude l e v a k . Seti se samo velikih, ako ne i najvećih fudbalera, levonogih. Jesu bili pomalo ograničeni, ali im je ta leva bila i više nego rentabilna u fudbalskom smislu. A drugo, i kada je otac (najčešće) nalazio za shodno da kinji dete i na silu privikavao ga da postane dešnjak, samo je mogla biti dvostruka dobit…
– Misliš neko ko ima dve leve, on je šta? Duplo golo, valjda?
– Ne izvrći, ne menjaj teze, ne zloupotrebljavaj po običaju…
– No šta?
– Što su za tebe diskriminatora dve desne, u stvari su pun pogodak dve leve. Zamisli Maradonu, Mesija, Deju, Džaju, Sinišu, Šekija… da su imali obe iste, šta bi bilo? Pa, tek onda bi bila diskusija ko je najbolji svih vremena.
– Možda. Ali dok ti ne budeš u pravu, od mene dobijaćeš samo aplauz jednom rukom, što se kaže… Ne uvlači Ruke, ovo je bila samo pozajmica, a nipošto od takvih džeparica.
Naravno da to beše samo jedna u nizu njihovih dangubica. Gledam ih tako zavađene, njih koji ne mogu jedna bez druge. Kao i moje što se prepliću, kad god prekrstim noge, ja vladam, barem toliko, da kad krene jedna preko druge da se nadgornjava, iako je u pravu, velim da je u krivu, i postavim na mesto.
Elem, poznajući ih još od kad su im se kraste na kolenima, tek što su prohodale, lepile; pertle vezivali na „ciciban“ cipelicama; kad su im obema pod visokom temperaturom u čarape stavljali po parče hleba natopljeno komovom; dok su se jedna o drugu trljale u lavoru promrzle, mokre, kaljave… ili, pak, dok su se ledene pod tankim pokrivačem tarale; češale pod najezdom komaraca vapijući da On krene kući, a ne samo da psuje dvokrilne aeroplane zaprašivače, pa čak i boga što ga baš tada nema; kada su klizale, ili bolje rečeno, tresnule po ledu; kad je gorelo pod nogama i nije bilo razlike koja će koju pre sa sobom izvući; kada su grčeve zajedno delile posle loptanja po kojekakvim ledinama; kada je Levu opalio po cevanici neka cepanica od suparničkog igrača, i, istog trena joj je uzvratila Desna („A, zašto se ti mešaš? Kad je mene udarila?“, reče Leva, „Zato što nije tebe udarila, nego nas!“); a, što je najvažnije, znam da tek ne bi bilo zađevice, kada bi Ga strefio šlog. Tada bi, bilo koja da Mu se oduzela, jedna brinula o drugoj, a, ko bi to znao, možda bi i Desna spustila dotadašnji gard prema Rukama, te shvatili skupa, da ne ostaju samo oni i štap; Ja kao Kiklop, On kentaur i ova kratka povest kao nepresušni dolap.
Svejedno. Kao kad bi se napio, i pomislio da su mu i Leva i Desna otkazale poslušnost, one ga pridignu i odvedu kući. Ali, vrag odnese svoje kad On ugleda najlepše noge, svilom osenčene, e tada je zauvek zaboravio na svoje, smestio se tamo kraj nečijih, tuđih… Došlo mu bilo da petama kucne u vazduhu, al se suzdrža da ne ispadne smešan. Ne mareći više ni koja je Leva, a koja Desna, cipele izglanca o pantalone, veza ih oboje, spletoše se bez njihove volje, spotače se, i otad prestaše da se trvu udvoje…
Branislav Jevtić