Prvi novembar 2024. je svima u Srbiji počeo kao i svaki drugi dan. Posao, škola, fakultet, kuća – činio se kao jedan običan dan. A onda se dogodila nesreća koja je Srbiju u srži promenila. Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu prvo je usmrtio 14 osoba. Nekoliko dana posle se broj povećao na 15, a sredinom marta smo saznali i za šesnaestu žrtvu. Jedna osoba je i dalje živa, ali sa teškim posledicama. Prvi novembar 2025. nije nikome u Srbiji počeo kao i svaki drugi dan. Obeležena je godišnjica od ovog tragičnog događaja, a za tih godinu dana odgovorni nisu dovedeni pred pravdu. Na pitanje „Ko je kriv?” i dalje nedostaje odgovor – odgovor koji je najviše potreban porodicama nastadralih, a onda i ostatku Srbije.
U narednom delu teksta sagledaćemo dvodnevnu šetnju do Novog Sada i sam 1. novembar, odnosno komemorativni skup organizovan od strane studenata u blokadi.
- oktobar
U šetnju je 30. oktobra od Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu krenulo nekoliko hiljada studenata i građana, uključujući i nekoliko studenata i srednjoškolaca iz Smedereva i šetača iz Petrovca na Mlavi koji su u Smederevu dočekani dva dana pre toga. Pauze su bile u Batajnici, Novoj Pazovi i Staroj Pazovi, a krajnje odredište za prvi dan bila je Inđija u kojoj su šetači prespavali. Smeštaj je, nasreću, za većinu bio obezbeđen iako se uoči šetnje pričalo da će šetači morati da noće na ulici zbog komplikovanog odnosa meštana sa gradskim vlastima u tom gradu.
- oktobar
Drugi dan šetnje takođe je protekao bez problema, sa pauzama na Novosadskom putu, blizu Čortanovaca i u Sremskim Karlovcima. Krajnje odredište bilo je Novi Sad. Dočeku ove kolone šetača prethodili su dočeci studenata Državnog univerziteta u Novom Pazaru koji su 16. oktobra krenuli u šetnju koju su nazvali „16 za 16”, studenata biciklista iz Niša (koji su u Smederevu dočekani 29. oktobra) i šetača iz drugih delova Vojvodine i Srbije. Nakon dočeka svih šetača, svi okupljeni u Novom Sadu uputili su se ka Železničkoj stanici radi polaganja venaca i odavanja pošte nastradalima.
Ova šetnja duga skoro 80 kilometara nije svima bila laka – od žuljeva do bolova i, nažalost, većih povreda, bilo je šetača u nezavidnom položaju kako fizički, tako i psihički. Najveći broj šetača je istrajavao i, na kraju, stigao do Novog Sada.
- novembar
Ukoliko ovaj dan nije bio sam po sebi dovoljno tužan, Vlada Srbije je samo dan ranije proglasila 1. novembar 2025. Danom žalosti u celoj Srbiji.
Već su se u ranim jutarnjim časovima građani iz svih krajeva Srbije okupljali kod Železničke stanice u Novom Sadu gde su ostavljali cveće i palili sveće. Za mnoge koji su se tu našli prvi put u ovih godinu dana je prizor same stanice ostavljao bez reči.
Oko 11 časova je počeo da se puni Bulevar oslobođenja koji direktno gleda u Železničku stanicu, a u 11 časova i 52 minuta usledela je tišina – nikad glasnijih 16 minuta tišine kojom je još jednom iskazana tuga, saosećanje sa porodicama nemilo stradalih i činjenica da se odgovori i dalje traže. Ubrzo nakon tišine pušteno je 16 belih golubica, a onda je usledeo hor sa pesmom koja nikog nije ostavila ravnodušnim – „Cveta trešnja u planini” iz filma Dušana Kovačevića „Sabirni centar”.
Nakon toga usledeli su govori. Među govornicima bile su komšinica stradalog Nemanje Komara, Sanja Fric, profesorka Građevinskog fakulteta koja je govorila o tehničkim razlozima pada nadstrešnice i Dijana Hrka, majka poginulog Stefana koja je ovom prilikom najavila štrajk glađu ispred Skupštine Srbije koji, u trenutku pisanja ovog teksta, i dalje traje.
Pre kraja skupa oko 20 časova održana je još jedna 16-minutna tišina na Keju žrtava racije, zatim je pušteno 16 lampiona i na Petrovaradinskoj tvrđavi razvijen je transparent „Vidimo se i sutra, i svakog drugog dana dok ne bude pravda”. Time je komemorativni skup u Novom Sadu završen, u miru i bez incidenata.
Ovaj dan podsetio je sve nas na neizmernu tugu koju osećaju porodice koje nisu ni slutile da će im se ovako nešto dogoditi, stanje nikad više polarizovanog društva u Srbiji, neodgovornost državnih institucija i pravosuđa i nepoverenje koji nezanemarljiv deo građana Srbije oseća prema njima. Što se tiče i studenata i građana – borba se nastavlja.
Foto: SDCafe.rshttps://sdcafe.rs/