Konićiva i sajonara Smederevo

Još su Tarabići prorekli da će na kraju zavladati žuta rasa. Smederevci to ponajbolje znaju. Međutim, iako svi misle da su Kinezi ti koji su za sve krivi, duboko se varaju. Jer niko nam ne može nauditi koliko možemo sami sebi. Za nas bi Kremansko proročanstvo trebalo da ima još jedno poglavlje. Naime, još u vreme kada su Kinezi mahali crvenim knjižicama u slavu Mao Cedungu, a to beše negde u prvoj polovini sedamdesetih prošlog veka, SFRJ je posetila delegacija iz Japana, pretežno iz oblasti privrede i kulture, a republika domaćin je bila Srbija.

Prvo ih je dočekao drug Tito u Beogradu, zatim i ostali uvaženi drugovi. Na predlog „srpske majke“ Draže Markovića (koga su Drugovčani posebno cenili i prozvali „jagnjeća brigada“), deo japanske delegacije zadužen za kulturu i turizam, posetio je Smederevo. Za razliku od Kineza nisu ni po lule duvana davali za obilazak Železare, ko što je svako malo to radio i pre i posle. Odmah su se zainteresovali za najveću ravničarsku tvrđavu u Evropi. Čim su kročili u bivši prestoni grad, zabezeknuti Japanci prestadoše da slušaju prevodioca, smesta shvativši neiskorišćene kapacitete i mogućnosti tog velezdanja od preko 15 hektara. Još tu pod Jerininom kulom tako reći, dali su ponudu da tvrđavi vrate prvobitni izgled to jest rekonstruišu u potpunosti. Na sve to još su ponudili da investiraju u unutrašnji prostor za raznovrsni kulturno-zabavni sadržaj. Ta predložena koncesija važila bi na deset godina (i to da se budući prihodi dele na pola tj. gradu bi ostajala polovina profita), i to beše ponuda koju niko ne odbija osim tadašnjih republičkih rukovodilaca i lokalnih q-rovodilaca.

A, posle deset godina, ponuda je glasila da se gradu sve predaje na upravljanje, ili, bi, naravno uz obostranu saglasnost, i produžili saradnju. Za neupućene, q-rovodioci su skoro svi koji behu, jesu, a bogami i biće oni koji ništa ne preduzimaju za dobrobit svoga grada i njegovih žitelja, jer kad god je to bilo potrebno, oni su prvo morali da poglednu GORE, čisto da ne može biti gore…

I evo nam ga na, posle pola veka šta Smederevo dobija, dovoljno je preći prugu, ako vas ne zgazi voz, a ono guja može da vas uje iz onih močvarnih iskopina, ko iz Sabirnog centra, utehe radi, da ulazite u večiti Mordor…

Neko bi rekao, pa, da su nas na bućku vadili, da nas je Kemza sve omrestio… ne bi nas ovako krivo nasadili. Ja znam ko je mene spasao. Bio je to čuveni doktor Toma sa Dečijeg odeljenja. Naime, od malena su me pohodile i mučile, kako drugačije objasniti nego nekakve mandale, u glavi. Ubrzo su ustanovili meningitis, intervenisali blagovremeno, i dok još nisam bio pri čistoj svesti, doktor je prišao mojim zabrinutim roditeljima i, koliko toliko ih uputio u to virusno oboljenje. Postoji mali, srednji i veliki meningitis. Mali je kijavica, od velikog se umire, a srednji, napomenuo je više nego ozbiljan, ako preleži, biće: ili genije ili kreten. I, evo! Sami zaključite…

Branislav Jevtić