Home Info Komično

Komično

redakcija

 

Više nema nikakvog prolongiranja. Ovim rečima gradonačelnica Smedereva Jasna Avramović juče je oglasila kraj jedne velike, gotovo komične, investicione priče zvane – rafinerija na obali Dunava s kojom smo se gotovo svi, svako na svoj način, bavili. Najpre sam grad, potom i vlada, ali i celokupna naša javnost.
 
Problem je očigledno postojao od samog početka, a sada je to sasvim belodano jasno – u poslovnoj neozbiljnosti firme Komiko oil iz Holandije, Amerike… Taj nesuđeni investitor je na velika zvona oglasio nameru da kod Smedereva napravi rafineriju za preradu nafte vrednu 250 miliona dolara. U njoj je do posao trebalo da dobije najmanje 500 radnika.
 
Zatražili su i dobili sve što se u tom času moglo – 113 hektara prvoklasnog placa na obali Dunava u zakup na 99 godina. Oslobođeni svega i svačega. Ali, uz uslov da u dogovorenom roku uplate 652 miliona dinara dažbina na račun grada Smedereva.
 
I kao što kod nas sve mora da se uskomeša i podeli, tako su se i Smederevci pocepali oko te investicije. Ne samo politički. Jedni su bili protiv, jer će ta „prljava tehnologija” potrovati decu. Drugi nisu toliko strepeli od ekoloških opasnosti, već od besposlice i sve zlokobnijeg malaksavanja železare kao gradske uzdacice.
 
Bilo je, naravno, i stručnih upozorenja da se za te pare ne može napraviti ozbiljniji kapacitet, pogotovo ne od 100.000 barela (bure od 169 litara). Ta investicija je dovođena i u direktnu vezu sa Rafinerijom NIS-a u uzvodnom Pančevu, s kapacitetom od gotovo osam miliona tona sirove nafte, u koju su Rusi, samo za rekonstrukciju, uložili pola milijarde evra.
 
Investitori, a i neki ljudi iz lokalne i republičke vlasti, nisu odustajali od te ideje. Gradska skupština je donosila jedne odluke, odustajala od drugih, prihvatala sugestije iz Beograda da se investitoru, ipak, pruži poslednja šansa. I sud je morao da se umeša, a kada se u posao umeša pravosuđe – sreće nema. I nije je bilo.
 
Bilo je po onoj narodnoj – gluvom ne šapući, a slepom ne maši.
 
I sada smo tu gde jesmo. Na novom početku. Tih 113 hektara biće ponuđeno novim, s punim pravom rečeno, ozbiljnijim investitorima.
 
Ali iz cele ove ujdurme, koja umnogome podseća na Nušićevu komediju Mister dolar, ova zemlja, a pre svih oni koji se bave „uvozom” investitora, mora izvući neke pouke. Ispadamo kao zemlja gotovo smešni i žrtve investitora koji ne mogu da ostvare svoja obećanja. Šta je bio njihov interes da sve ovo godinama rade, neka objašnjavaju onome ko ih je plaćao, ali Srbija mora da se od takvih menadžera i investitora zaštiti procedurama ozbiljnih država.
 
Trebaju nam pare. Investicije. Nova radna mesta. U redu, ali neka sve to bude, ipak, uz malo više opreza, provera i (samo)poštovanja.
 
Slobodan Kostić

Izvor: Politika

0 komentara
0

Slične vesti

Ostavi komentar

error: Sadržaj je zaštićen !!