Juče sam imala što bi se reklo: težak dan. Doduše, danas se već više ne sećam šta ga je učinilo težim nego neki prethodni, ali se još uvek sećam da sam teško plivala kroz njega. Sutra se verovatno više ni toga neću sećati. Dok mi još ne iščili iz pamćenja ovo o čemu juče i danas intenzivnije nego inače razmišljam, odlučila sam da večerašnje pranje posuđa odložim zbog pisanja ovog teksta, kao da imam nešto posebno pametno da kažem, kao da sam bilo na koji način pozvana da i malobrojnim čitaocima jednog lokalnog internet portala saopštim neke svoje misaone spekulacije na temu koja ih verovatno dotiče slabašno, baš kao i mene. Možda će im se baš zato svideti: što nas niko ništa ne pita; što živimo u neuređenoj državi u kojoj je zbog neuređenosti više nego jasno da je nebitno šta mislimo, što nemamo više ni šta da kažemo, osim da se možda virtuelno ispovraćamo…
Juče su me smarale budale. Eto, setila sam se! Raznorazne budale: neki ljudi koje poznajem decenijama, sa kojima imam neke kontakte, sa kojima treba da pozavršavam nekakve poslove; ljudi koji su mi juče delovali kao vanzemaljci, jer ih ništa nisam razumela. Ušla sam u kuću i zahvaljujući blagodeti tehnologije u vidu mobilnog telefona, smaranje nije prestalo. Da sam imala više vremena, verovatno bih razmišljala o mobilnim telefonima. No, ta tema je postala nebitna, jer se na Jarinju pripucalo. To je bio govnjivi šlag na jučerašnjoj torti. Vest sam videla na internetu, pa sam se strmeknula iz potkrovlja, da uključim tv. Usput sam doviknula sinu, koji je sinoć rekao: ovo na Kosovu može da se pretvori u rat (šta zna dete šta je trista kila), da se tamo puca, kao da je normalno da ga sa njegovih petnaest godina to zanima. Ali, našu decu zanima. Naša deca u tim godinama ne razmišljaju gde će posle prvog polugodišta na zimovanje, već da li će se zbog Kosova zaratiti. Onda smo zajedno gledali neko vanredno izdanje nečijih vesti, snimke iz Jarinja i zadihanog reportera, i slušali pucnjavu. Rano popodne u jednoj srpskoj porodici…
U Jarinju su, kažu, pripadnici KFOR-a pripucali na goloruk narod. Kao obična srpska žena-domaćica-majka, pomislila sam: zašto goloruk narod baca kamenje na naoružanu vojnu silu, koju je tamo postavio belosvetski šljam? Bez osvrtanja na taj šljam i pitanje, ko im je dozvolio da uđu na Kosovo k’o u svoju prćiju, prosto sam pomislila. Čisto logičko pitanje. Da sam ja naoružana vojna sila, pucala bih na bilo koga ko misli da sa mnom sme da se čačka. To je sasvim prirodno. I ko je uopšte tamo bacao kamenje? Ko je taj goloruki narod? Kome su potrebni ti prelazi i šta prenose preko njih? Šta o tome znaju i ljudi koji žive tamo, a šta tek znaju ovde? To što se na Jarinju vodi bitka za nelegalnu trgovinu, borba za profit bez plaćanja poreza, da ne pominjem etičke aspekte onoga što ne znam i ne želim da znam – čime se sve tamo trguje, o tome niko ne obaveštava ili piše onim najsitnijim slovima, da ne čačne previše u moć i novac. Pa da li taj goloruki narod zna zašto baca kamenje na pripadnike vojne sile? Naravno da zna. Zato goloruki narod to i ne radi. On ćuti. Pred vojnu silu je stao neko drugi i iz nekih drugačijih pobuda. Pročitala sam pre par dana komentar na jednu od vesti o dešavanjima u Jarinju, neko je nekome napisao: lako je tebi, ali tamo su nečiji roditelji. Mnogo velika filozofija, nema šta. Prvo, čuveno srpsko: lako je tebi, njemu, njoj, nije bitno, važno da nikome nije teško kao meni, a drugo: udaranje patetičnih tonova pominjanjem familije, koja se u Srba pominje kad nekoga hoćeš ozbiljno da ganeš: il’ mu dotičnu opsuješ, il’ je veličaš, bitno je samo da je potpuno nerealno.
Mene, iskreno, uopšte ne interesuje šta se zbiva na Jarinju, i niko me neće ubediti da je to važnije od činjenice da u prodavnicama nema šećera, iako sam sasvim svesna da je to vrlo povezano. Sve je povezano. Čitav Svemir je celina u kojoj ništa nije bez posledica (i nauka već priznala, a kad zvanična nauka prizna, onda je doteralo cara do duvara). Elem, ja tako i živim, svesna da svaka moja misao ima uticaja na kompletan život oko mene. I sa tom svešću, više me brine što nema šećera nego što se na Jarinju puca. Kada bi se kod mene pucalo, razmišljala bih o tome šta da radim. Kada bi svako razmišljao o onome što mu je za život važno, a bio istovremeno svestan da je život samo sadašnji trenutak, i svestan da je Svemir celina u kojoj ne možeš da prdneš, malo razmahneš oko sebe ručicama dok ne prestaneš da osećaš smrad, onda ne bi bilo zabuna. Kada mi ne bismo znali šta se dešava par stotina kilometara daleko od nas, ne samo da bismo bili mirni, već bismo bili i realni. Ali, čovek voli da bude pametan, posebno kad nije. Zato je tako lako manipulisati narodom. Niko neće da kaže da ne zna, da ne razume, da upotrebi prostu i prosečnu inteligenciju i da se zapita na najprostiji mogući način: o čemu se aman ovde više radi, pa kad uprosti onako kako je i sam prost, da sam sebi odgovori. Činjenica je da većinu Srba zabole šta se zapravo dešava. Većina Srba nema pojma ni šta je to Kosovo, nema blage veze sa istorijom, a verovatno ni sa geografijom Kosova, ne zna ko tamo i šta radi, kako ljudi tamo žive. Ali, većina Srba se pravi da zna. I ono što je najvažnije, većina Srba jedva čeka da mrzi. Šta Srbi mrze u vezi sa Kosovom? Ono što im je servirano: simbole. Neke druge simbole, koji su im takođe servirani da ih navodno vole, ista ta većina uopšte ne voli, jer je to nemoguće voleti. Ljubav je kategorija koja ne dotiče takve trivijalnosti.
U Jarinju se puca, u novinama se objavljuju tekstovi o tome kome sve preti poziv za vojsku, predsednik Srbije oštro pita generalnog sekretara NATO-a, zašto ste pucali na Srbe, ruski ambasador u sred Beograda viče na Srbe što ne brane Kosovo, Gej alijansa brine što događaji na Kosovu slabe podršku paradi, predsednik DSS-a zahteva da Euleks napusti Kosovo, treba već da pripremamo odgovore za popis stanovništva, ministar policije poziva one koji insistiraju na održavanju parade da opremi pripadnike policije, kako bi mogli da se odbrane od golorukog naroda ako krene da se bori protiv bele kuge, a Srbi se prave da im je sve jasno.
Narodna poslovica kaže: „Čija šteta, onog i sramota“, a mi vazda od štete hoćemo da napravimo slavu. Ima mnogo poslovica ovaj narod, pa i jednu koja plastično objašnjava od čega pita ne biva nikako.
Autor: Gordana