Kibiceri, voajeri, kitolomke i džaftare

Da otvorimo i taj špil zvani pokretne slike Smedereva. Za ove mlađe generacije, ne mora baš u datum da se precizira, bitna je poenta. Prvo značajnije mesto gde su pokretne slike Smederevci imali prilike da gledaju je bilo u krugu fabrike „Heroj Srba“. Bubnjara zimi, raskriljeni prozori zbog luftiracije leti, drvene stolice, olajisani pod, kinooperater… i, naravno platno sa ko zna kojeg jedrenjaka. Školarcima se servirala partizanska epopeja, a posle matinea u večernjim časovima filmovi za odrasle (ali ne ono što ste prvo pomislili). Plakati filmskih klasika najviđeniji behu lepljeni na bivšu Pantazijevićevu apoteku, a i drugde.

Bioskop „Svetlost“ nedugo zatim, adaptiran doduše, je proradio. A u letnjem periodu projekcije su i na starom košarkaškom igralištu (na mestu današnjeg „TC Danubijusa“) davane. E da ko baksuz neretko ne naleti poneki kišni oblak, i publici tek uzavreloj se po nekom nepisanom pravilu smrkne, te počinju salve psovki, i naravno: „Vratite nam pare!“

O čuvenim cepačima karata nema prostora u ovom vremeplovčiću, tako da nek mi oproste Džigeran i ostale legende, ali pomenimo bar Kibu, najstrasnijeg navijača FK Metalurga, i njegovih farbanih maskota bilo krava, magaraca i ostale marve. O semenkarima nećemo, dovoljno je što zube nemamo više ni za leblebije. Taj nadimak (a o nadimcima drugom prilikom) dobi naš tifoz skraćeno od kibicer. A svi znamo šta znači kibicovati u kockarskom žargonu. Elem, Kibin naslednik je bio (također počivši) Maksim, u svemu osim u navijačkom smislu. E taj je bio (barem za mene) najbolji cepač svih vremena. Moja majka je radila svojevremeno na „Kemridžu“, što je pripadalo Radničkom univerzitetu takođe. Tako da sam se švercovao kod Maksima na konto profesorke, malopre pomenute. Od malena filmofil, mnoge sam kultne filmove gledao za džabalesku, osim kada je Kusta izbacio Dom za vešanje. Sedam dana, sedam noći, repriza za reprizom, bioskopska sala krcata, svi pevaju, svi urliču, svi nariču, a za mene mesta nema. Dok jednom moj dobri Maksa me nije sproveo tamo negde u ćoše ispod reflektora i posadio me na neku drndavu hoklicu. Tad sam shvatio čari balkona, i ko ne izbiva iz poslednje lože. Pa, vaćaroši (ali ne ono što vam prvo pade na pamet). Međutim, kako da ne pomenem (jer mrtva usta ne pričaju) mog omiljenog scenaristu i reditelja Đuzepea Tornatorea. I njemu je bila pasija kinoteka, što se najočiglednije prepoznaje u filmu „Cinema Paradiso“. Kao i u mnogim tako i u tom remek delu on daje omaž Vitoriju de Siki, Feliniju itd. Ima tu i pljuckanja semenki sa balkona i raznih psovki, ali to je ništa amico mio, naspram famoznoga Gembe. Taj nije ni pljuvao ni psovao, samo je šorao odozgo sa balkona u parter, ali isključivo onako zamišljen u jednu tačku. I ceo grad je znao za tu njegovu iživljanciju. Dok jedan odozdo usred  kulminacije filma „Obračun kod O. K. korala“ ne dreknu: „A bre Gembo, šaraj malo!“ (a ne samo po meni). I od tada se uvreži u SD žargonu: Ej šaraj malo. (Što je višeznačno, a to znaju i mangupčine i naivčine.) Posle tog renesansnog perioda, proradio je bioskop i na Leštaru; i na Carini, gde sam kao tatatatirac gledao Branka Kockicu, i naravno Dom kulture gde sam već ja preseo svima, ali o meni zalud trošiti reči…

Smederevski pathos kao i plot ne bi bio potpun e da nije i rašomonaca tj. voajera. Kroz maglu, granje i gusto lajanje, gledano, beše neki Žika, Žile, Žilence. Taj Žikica je imao zasebne busije, al naročito u Pionirskom parku. I to treba naglasiti, izričito u vreme posle promenade na Korzou, kada se golupčići (kud će, gde će, onako narajcani) preko starog groblja pravac tamo, a šta drugo, nego da se povaljaju. I tako je naš Akiro Kurosava svega i svačega se nagledao, i samonauživao; i, toliko je bio provaljen da je bio čak i opšte podnošljiv, da ne kažem prihvaćen. Dotle, da kada jednom tipu sutradan reknu: „Imao sam vas ko na dlanu“, na šta mu ovaj odbrusi: „Ma, ne brigaj, poznao sam te po šuškanju i dahtanju. Pa, nisi ti Indijanac.“
A o ljubavnim sokacima i ostalim plićacima priča u nastavcima…

U toj romantičnoj eri nisu još uvek postojale sponzoruše (barem ne terminološki). Najstariji zanat se nije zapatio od juče. Toga je bilo, a i biće. Elem, beše neka Caka Raka (ceo grad je znao), koja je najčešće ordinirala u Grandu. Podavala se, što jes-jes, ali samo pod uslovom: plati pa klati. Da je mindža, bila bi nindža, majstor-ica prvi dan. Ali, za razliku od nje kao profesionalke, bejaše i izvesna Rada Hladnjača. Da ne pomisle zlonamernici da je bila dibidus frigidus, naprotiv, bila je i te kako promiskuitetna, ali je držala nivo. Ona je, pak, birala cepače. To znaju samo retki arhivari, koji su je zumbali, i posle se po gradu hvalisali i rumbali. A kao šlag na tortu žarila je i palila jedna Dragana pod nadimkom Babino Lepo. E ta je tek ložila muškardiju, jer, da se ne lažemo, imala je sve atribute, i prednju i zadnju ložu. Živela je tamo negde kod Autobuske, gde je privodila ušikane tetrebe, jer je imala dobar cug. Neko bi rekao da je ta slagala muškarce ko bukovu građu. Ali, to nije ništa naspram Afrodite. Nije grčka boginja, već pravo joj ime. Radila je u fabrici kompresora. Može riba, ali ko se upeca. Ko je njoj na crtu u piću izašao, taj se nije više svojoj svesti povratio. Uh, kakav bi ona bila hajduk. Jedan kasapin se precenio, blago rečeno, i, hajde, da sa njom ukrsti flaše (naravno žestine, pošto je to bio njen zaštitni znak, i to bez sode). Kad, ono međutim, krajnji rezultat, on zaspa za kafanskim stolom, a ona ko pupoljak u proleće, pri odlasku, kelneru samo reče: „On će da ti plati.“ I ode pod okriljem tmine, ta furija, pa ti vidi sine… Koju bi odabrao, tvoj je izbor, na tebe krčma…

O džaftarama tek je mali ovaj tapet. Pomenuću samo jednu iz svog kataloga. Da me ne urekne i ovako maleroznog, izuzeću njeno ime, ali nadime joj glasi Gatarka. Ta hiromantkinja obučena je po ugledu na čergarke ko iz pripovetke Makar Čudra od Maksima Gorkog. Ali to je najmanje važno. Njene urokljive oči uz tu pojavu prestravile bi i Lojka Zobara. Operiše ona po celom gradu, ali nekako je bacila pik na mene. Nije ona namirisala Jesenjina, nego šuške, bato. Toša, šaran, soća, šta već sam već bio za tu vragodanu vračaru. Jedared, kad se pojavila na samom pragu jedne mehane, ja, kao stari građevinac, skočih ko oparen, i zamakoh iza najdebljeg zida (lakat i po) verujući da njena kletva ne probija taj noseći bedem. Preživeh nekako, ali, ne može se skrivati večno iza dobrostojećih zidova, jer me guja zateče posle nekog vremena, na otvorenom terenu jedne baštenske kafane. I šta tad? Ništa, nego use i u svoje kljuse. Improvizacija, šta li je, u meni proradi stari veštac, i rekoh ja njoj, daj ti meni svoj dlan (našta ona sede kao dete ispalo iz dupka): „Na ova leđa sere gedža, na ove grudi seru ljudi, a na ove dlane sere Bane.“

P.S. Od braće Limijera pa do mene starog romansijera (a ne ko što zluradi misle da sam spisateljska Baba Sera), ovo je samo insert na prestižnoj traci smederevske šizoteke.

Branislav Jevtić