„Kako je Pera zamalo pao u nesvest“

Pre nekoliko godina, radeći u jednoj veoma prestižnoj stranoj kompaniji, putovao sam kolima sa svojim pretpostavljenim iz Beograda ka Novom Sadu na veoma važan stručni skup. Tom prilikom, se dotakosmo svih mogućih ovozemaljskih tema koje muče savremenog čoveka a kao takva, nezaobilazna tema beše i nagla promena vremena. Govoreći o tome kolega „Pera“ reče:

„Toliko mi je bilo loše da zamalo nisam KOLIBRIRAO“. Ja se slatko nasmejah njegovoj šali ali njegovo ozbiljno lice kada me je pogledao posle toga govorilo mi je da to uopšte nije bila šala. Čak se on malo i naljuti što se smejem njegovoj nesreći. Prosvetni radnik u meni požele da mu kaže da se ne kaže „kolibrirao“ već kolabirao, ali mi beše neprijatno. Ipak je on moj pretpostavljeni a ja nisam tu da podučavam…  Prećutao sam. Stigosmo na skup. Predavanje je bilo veoma inspitrativno i poučno. Na koktelu posle skupa, Pera stoji nedaleko od mene okružen kolegama njegovog ranga iz drugih gradova naše zemlje. Kada sam čuo da počinje priču o promeni vremena i koliko mu je bilo loše zbog toga, naježio sam se. Poželeh da se sklonim da ne čujem kraj ali je bilo kasno. Pera izvali ko iz topa kako je malo falilo da KOLABORIRA. Svi naravno prasnuše u smeh. Nasmeja se i Pera sav zbunjen pa za dlaku izbeže bruku jer su opet svi mislili da se šali. Mene obli hladan znoj.

Upitah se zašto nije ko sav normalan svet mogao prosto da padne u nesvest? Jel to nije dovoljno „fensi“? Ne znam! Ali pouzdano znam da je Pera bio spreman i da kolibrira i kolaborira i na kraju možda čak i kolabira, ali za padanje u nesvest nikako nije bio spreman!

„Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano“ – reče Vuk kada je onomad radio reformu srpskog jezika i pravopisa. I potrudio se čovek iz sve snage da nam stvari pojednostavi, da se ne mučimo previše ni oko pisanja, ni oko čitanja, ni oko govora. Sećam se da su te reči do pre samo tridesetak godina bile nepisani zakon kod učenja maternjeg nam jezika. Vala i potrajalo je. Kod nas, po starom srpskom običaju, sve što iole vredi kratko traje. A ovo je potrajalo dva veka. I eto, pojaviše se tada novi reformatori. Restriktivni. Misle valjda, može još jednostavnije. Komplikovano brate ovo „Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano“. Neki to ne umeju ni da izgovore a kamoli da razumeju šta to znači.

Dakle, stvar je bila jasna, treba ga još uprostiti. Da bude prijemčivo i onima koji slabije pamte. Nismo svi isti a jezik nije lak, to mora da se prizna. I tako bogatstvo našeg prelepog jezika poče da se osipa i kruni. Počeše samoproklamovani „ljudi od struke“  da se nadmeću u tome ko će bolje i ko će više da pojednostavi stvar. Pojednostavljivanje do određene granice naravno može biti korisno ali kada se granica pređe to postaje zaglupljivanje. A ja sam nekako uvek spreman da poverujem da je nečija namera bila upravo to! Da nas totalno zaglupi! I na našu veliku žalost, ti mangupi su u tome u velikoj meri dobro odradili posao. Kao što reče jedan, meni veoma dragi gospodin:

„Stajao sam neki dan u redu i slušao šta ljudi govore. Odgovorno tvrdim da je dalji rad na zaglupljivanju naroda apsolutno nepotreban.“ 

A sve je počelo od reforme školstva. Škola nikako nije valjala. Stvarala je previše inteligentnih ljudi, intelektualaca, doktora nauka, akademika. Šta će jednoj maloj Srbiji toliki misleći ljudi? Reforma školstva nam je donela poniženje prosvetnih radnika ugrožavanjem njihove gole egzistencije. Samim tim smo dobili i negativnu selekciju i sve manje kvalitetnih kadrova u obrazovanju. Dobili smo nakaradne planove i programe koji nam zaglupljuju decu umesto da ih obrazuju. Dobili smo i nakaradne udžbenike koje osmišljava i štampa ko stigne. Dobili smo i mafiju u toj oblasti koja se bogati od tog posla na štetu naše dece a dugoročno i na štetu naše zemlje. Jer, najveće bogatstvo jedne zemlje upravo i jesu pametni ljudi a nama se to bogatstvo sistematski osipa. I dođosmo na kraju i do jezika. U toj reformi ni on nije bio pošteđen pa smo sada svedoci da danas govori ko kako hoće bez ikakvih normi i pravila. Reči se skraćuju, daje im se drugi smisao, izmišljaju se nove reči i izrazi koji su apsolutno besmisleni i nepotrebni jer već postoje reči koje bi opisale sve to. Sve češće se koriste razne skraćenice i strane reči i izrazi. Često i stručni izrazi koji nikako nisu neophodni ako se razgovor vodi van određenih stručnih skupova. Čemu sve to kada imamo toliko lep i bogat srpski jezik? Odgovor je lak. Hajde da se prisetimo koju smo knjigu poslednju pročitali i kada je to bilo? Jasno. Ne stižemo od ćaskanja na društvenim mrežama. Svaka čast izuzetcima!

A čitanje… čitanje je veoma važno. Na našu veliku žalost, nakaradni školski program je skoro potpuno eliminisao čitanje lektire. Zato nam i mladi naraštaji nakaradno govore. Zato je na nama roditeljima da ispravimo te greške. Uzmite im telefone iz ruku i dajte im knjigu ali i vi to uradite da bi im dali primer. Ima toliko dečjih pisaca koji divno pišu. A ne morate dalje od našeg grada. Naš grad je rasadnik sjajnih dečjih pisaca: Risto Vasilevski, Jovica Tišma, Mošo Odalović, Radisav Milić…

Ponudite i sebi i svojoj deci neku drugu opciju. Da ne bi zaboravili sopstveni maternji jezik.
Zato knjigu u šake! Pozdrav do sledećeg čitanja!

Ivica Cvetković