Vest da Ministarstvo privrede plaća kaznu zbog skrivanja ugovora o „Železari Smederevo” samo je delimično tačna. Građani Srbije će na kraju te igre platiti ceh poslova u kojima država u najstrožoj tajnosti raspolaže javnom imovinom. Istovremeno, vlast uskraćuje tim istim građanima pravo da znaju pod kojim uslovima je državna „žila kucavica” data na upravljanje strancima.
Ministarstvo je ugovor za železaru proglasilo zaštićenim i o tome obavestilo „Politiku” dva meseca pošto smo im zatražili kopiju. Pozvali su se na Komisiju za zaštitu konkurencije kao da su posao za železaru sklopila dva privatna preduzeća, a ne državna firma i privatni partner. Čeličana u Smederevu nije privatno vlasništvo pa da njen gazda traži zaštitu podataka od konkurencije. Zbog čega je onda Ministarstvo privrede tražilo da se ugovor sa firmom Petera Kamaraša drži daleko od očiju javnosti?
Da odluka komisije ne može da bude razlog uskraćivanja informacija, potvrdio je i sam poverenik postupajući po našoj žalbi. Ali, zato ministarstvo vrdi da ono što je potpisalo sa strancima, koji će tri godine upravljati državnom čeličanom, i nije od javnog interesa!
Po kom to zakonu ložač visoke peći nema prava da zna kakva se sudbina sprema njegovoj fabrici? Da li će mu gazde biti Kinezi, Nemci, Indijci, Amerikanci, Slovaci…? Kako to Smederevac, koji gleda u železarine dimnjake kao ozebao sunce, nema interes da zna na šta se njegova država obavezala? Šta da odgovorim na pitanja i potpitanja mojih roditelja koji su sedam decenija ostavili u toj fabrici? Da im kažem da ne znam ništa o tome? Sramota me je. Da im kažem da ni ja kao novinar, koga je baš ta fabrika odškolovala, a ni oni kao železarini penzioneri, nemamo interes da znamo šta se u njoj radi?
Naravno i ostali građane Srbije, poreski obveznici kojima država stalno zavlači ruku u džep imaju pravo da znaju.
„Politika” od aprila pokušava da dođe do ugovora i dokumentacije koja je pratila sklapanje posla sa firmom „HPK inženjering”. Ministarstvo je glatko odbilo da nam dostavi traženu papirologiju. Nije pomoglo ni to što smo se žalili povereniku za informacije od javnog značaja. Toliko su se potresli kada im je stiglo rešenje da nam u roku od pet dana dostave traženi ugovor da su – suprotno zakonima i praksi – odbili da ga daju i povereniku na uvid.
To što im je izrekao kaznu od 20.000 dinara, preteći sa još 180.000, resorno ministarstvo neće mnogo potresti. Platiće to ložač visoke peći u železari, Smederevo, moji roditelji, svi poreski obveznici u Srbiji. Platiću i ja, jer se u ime čitalaca mešam u državna posla, koja građane ne bi trebalo da interesuju.
Možda će biti kažnjen i neki službenik u ministarstvu koji je radio po nečijem nalogu, ali će stvarno odgovorni za kršenje zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja proći će nekažnjeno. Bar za sada.
Olivera Milošević
Izvor: Politika