Malopre, dok sam se vraćala iz prodavnice, obuzelo me je osećanje usamljenosti, ali ne sadašnje i uvek prisutno, već neko ranije, davno, toliko davno da mi se na tren učinilo nepoznatim. Izazvalo je bujicu sitnih osećaja i kamaru slika, kao na onim zidovima u kriminalističkim balističkim forenzičarskim serijama, tako popularnim poslednjih godina, da sam čak i ja, koja ne gledam tv i ne pratim ništa što se nastavlja (volim da odmah znam šta je bilo na kraju) uspela da vidim te zidove sa fotografijama brutalnih ubistava, prikačenim rajsnadlama za zid. Daleko od toga da je moje osećanje usamljenosti zaličilo na nekakvo brutalno ubistvo, mada, kada bih se samo malo udubila u razmatranje, mogla bih da mu pridodam i osećaj krivice zbog ubijanja dotične emocije, dok mi se učinila nepoznatom. Bilo bi to ubistvo iz čiste strasti. Ili možda u samoodbrani.
Četvrtina Meseca se nacrtala u centar mog vidokruga, tako da ne mogu da je ne vidim (sve i da hoću a nisam htela da ne vidim). Taman! – pomislila sam malodušno – Sve i da hoću (a neću) da se ratosiljam ovog osećanja, ne mogu.
Usamljenost… Ima li ijednog osećanja koje mi je bliskije? Malodušno večeras zaključujem da nema.
I sećam se: pre nekoliko noći, probudio me je nagli pokret uz trzaj duše i tela pored mene, pokret kojim me je zgrabio u zagrljaj u kome sam se šćućurila i htela da ostanem u tom položaju duše i tela pored njega, do kraja vremena. Za njim je usledilo još jedno snažno grabljenje u još tešnji zagrljaj. Šćućurivanje je bilo potpuno. Nikad do tada nisam bila toliko šćućurena. Uvek mi je bilo zanimljivo, kako ovolicka žena ne može da nađe mesto za šćućurivanje. Mora da mi je bilo toliko zanimljivo, da sam prestala da tražim i nastojala samo da shvatim, te sam zbog prestanka traženja jednostavno dobila. Baš sam primetila: kad prestanem da tražim, nađem. Elem, te noći sam se samo prepustila šćućurenosti (o Bože, kakva reč!) i uživala u njoj. Davalac (a kako će se nešto kasnije ispostaviti, i primalac) zagrljaja je spavao i nije bio svestan šta radi. Još bolje! Sutradan, na poslu, u kancelariji, živo rekla bih previše živo za trenutak i trenutne preokupacije, javilo mi se sećanje na prethodnu noć. I tada sam, zanimljivo, mogla jasnije da sagledam i donekle razumem ta dva zagrljaja duše i tela pored sebe, kojim su me stisli uz sebe. Osetila sam sve ono što u trenucima dešavanja nisam mogla da detektujem, verovatno zbog šćućurenosti. Osetila sam prvo kako je želeo da me zagrljajem zaštiti, smiri, uteši… Onda, odmah zatim, osetila sam tako snažno da nije moglo biti dvojbe, da me je tako snažno uz trzaj zagrlio, kako bi još čvršće prigrlio sopstveno utočište. Ni pomisli o tome da sam zbog toga zažalila ili da je moja impresija bila manja ili slabija. Ali… javilo se to osećanje usamljenosti, i to ne bilo kakve, neke trenutne ili tako nešto, već osećaj one vasionske usamljenosti, za koju znate da vam je prilepljena samim rođenjem, verovatno i pre njega. Priplakalo mi se. (Postaje mi neprijatno što na ovom mestu toliko plačem, ali ne mogu da se pretvaram da sam neko drugi. To sam radila dok sam bila… pa, za par nijansi drugačija nego sada.) Nisam mogla da se izborim i počela sam da plačem, koracima koji su nastojali da preteknu suze požurila sam u toalet, ali nisam mogla da se isplačem, jer bih izašla sa očiglednim tragovima te aktivnosti koju veoma volim, a koju ljudi neprikladno tumače. Zbog stida sam čak i njemu rekla da mi se samo plače, a ne i da sam plakala.
A četvrtina Meseca je samo stajala tamo na nebu ispred i iznad mene, podsećajući me na neku davno prevaziđenu verziju usamljenosti. I ona nedavna noć, sa divnom šćućurenošću koja je već sutradan izazvala bojazan zbog mogućnosti da će nestati, biti isprana vodoskocima i vodopadima suza, bila je tu nedge oko mene, preteći da mi ugrozi koncentraciju. Htela sam da budem skoncentrisana na prelazak ulice, doba dana, vreme potrebno za pripremanje večere i sve one slatke i plitke aktivnosti koje me odvraćaju od dubina u koje sam sklona da skliznem. Zatim, valjda zbog neobične svetlosti sutona, oktobarskog vazduha, blizine sedamnaestog tekućeg, sećanja na razočaranja, postala sam svesna pitanja: ko je to i kada otišao, naizgled zauvek, i za sobom ostavio osećanje nepodnošljive usamljenosti?
Na putu do kuće, ispresecano kupovinom mleka u obližnjoj prodavničici, javilo se i sećanje na jedno nedavno elektronsko pismo, u kome je moj književni sapatnik napisao, uz izvinjenje što uopšte primećuje raspoloženje u mojim tekstovima, kako ga pesma meni nepoznatog autora podseća na mene, onako kako „zvučim“ na ovom blogu. Meni je i zbog toga, do krajnjih granica, neprijatno.
Ne znam da li ću se ikada osloboditi: svoje plačljive radosti i tuge, njihove isprepletanosti, ili makar stida zbog njih takvih kakve su. Merkam iz svoje sobice u potkrovlju ostatak rakije dole, u kuhinji. Ne smem! Imam mnogo strogu decu.
Autor: Gordana