Mnogi su se pitali otkud mu takav hobi, ali pošto je važio celog života za čudaka, nikome nije bilo ni interesantno odakle takva vrsta morbidnog ubijanja vremena. No, malo ko je znao da to nije bio nikakav hobi, poput filatelističke i numizmatičke strasti, skupljanja stripova, porno časopisa… nego najdosadnija moguća opsesija: hronika jedne palanke.
Smederevo se nikada nije moglo podvesti pod epitet palanke, ali za njega je bila i ostaće, ma šta ko pričao. Trnci su ga prožimali kada bi prolazio pored tolikih visoko rizičnih pasa, naročito bez zaštitne korpe, i to ne zbog straha ili kakve umišljene fobije, već na samu pomisao da su vlasnici, prodavci, preprodavci itd., posedovali i nimalo beznačajan deo pažnje posvećivali rodoslovu tih tzv. ljubimaca. Njegova pasija je bila kolekcija rodoslova tj. mapa porodičnog stabla znamenitijih porodica Smedereva. Osobenjak po prirodi, zaposlen u državnoj firmi kao knjigovođa par excellance proveo je celi radni vek, tako da je polovina dana koja mu je preticala posle prve smene, bila sasvim dovoljna za svoju misiju.
Upoznao sam ga nedugo zatim pošto su mu odbili da finansiraju iz gradskog budžeta izdavanje te svojevrsne enciklopedije, i pri tom ga još naružili na pasja kola i dobrano ismejali, tako što su mu delo prozvali: Hronika jednog palamudina. To ga nije sputalo da nastavi sa svojom misijom. Naime, on je odavna stekao tu opsesiju, i bunario po arhivama, raspitivao se kod znanih i neznanih, starih i onih još starijih, da bi u svom podrumu uredno slagao, i gotovo bolesno pedantno, skladištio nove i nove rodoslove. Neke je pronalazio po arhivama; a kod nekih porodica, gde je imao sreću, dobijao je na poklon tu artiju ili tabak; dok od nekih potomaka je dobijao na pozajmicu dok svojeručno ne precrta mapu; a, neki su mu u novije doba posuđivali da fotokopira. Neke je dobijao preko druge ili treće ruke tj. od nekih je slušao (jer prosto nije sačuvan ikakav zapis), a o nekima je slušao. Mnogi su rodoslovi naravno izgubljeni, iz raznih okolnosti. A, bilo je, bogami i onih koji nisu hteli naprosto iz neke neverice ili namćorstva da daju, kao što je bilo i bezobraznika koji su se pravili da nemaju ili ne znaju šta je to uopšte. No, to ga nije obeshrabrivalo, ostajao bi još neumoljiviji posle takvih nedoličnika. Oni su za njega bili jednostavno isplitak. Nekako mi je taj njegov opis ostao urezan, i možda baš zbog toga sam uvideo da u njemu ima i te kako rudnog bogatstva i da se od njega može samo nešto naučiti. I, šta je smrt, a šta život?Jer smrt je život, a život je smrt? Oduvek me je to proganjalo… dok nisam njega upoznao. U jednom od naših dužih razgovora, otvorio mi je dušu, nakon dugog snebivanja.
Osnovni motiv istraživanja nije bilo teško zaključiti odakle je poticao. Hteo je da sačuva od zaborava kako svoj, tako i tuđe rodoslove, e da ne bude francuski scenario (kada su za vreme Revolucije na lomači spalili sve dotadašnje porodične beleške o korenju, pa samim tim i nasleđu), kao i mnogo puta ranije kroz skoro sve civilizacije što se praktikovalo. Da sve konce pohvata, podrazumeva se da nije mogao, čega je bio svestan, ali bolje išta nego ništa. Doprinos treba dati, njegovo je bilo geslo, i time i na druge uticati. Usput je pronalazio i konekcije svog i tuđih rodoslova pa se tu moglo isprepletati u nedogled genetskih spirala i kolopleta. Cilj je bio spasiti od pojedinačnog i kolektivnog zaborava, i ne samo to, već i od poništavanja svekolikih sudbina iz raznoraznih interesa. Nije mogao da prihvati tu višeslojnu eroziju od despotovine do palanke ni po koju cenu. Vrh ledenog brega dogodio se u novije doba kada je Smederevo postalo i više nego prenatrpano. Nikada on nije protivurečio zakonima prirode i stazama evolucije. Staro groblje je poznavao uzduž i popreko. Na Novom groblju kapaciteti su već pretili da budu popunjeni; čak i kada se pojavila ideja da sledeće bude na Šeškovcu, nije imao ništa protiv, sve dok mu nisu dodijali navodno stari Smederevci, koji su pošto-poto zahtevali da im se porodična grobnica „ugura“, ako ne na Starom, a ono na Novom groblju. Takvi marili nisu da je klizište to što stavlja pod totalnu nebulozu, ako ne i skrnavljenje usled rizika da se suljaju njihove „nekropole“ tamo nekom dole pred kućni prag ili niz frekventnu saobraćajnicu…
I tu počinje njegov rodoslov, tek da ne bih arčio bilo čiju pažnju kao hroničar ovoga hroničara. Naime, njegov mu deda bejaše poznati predratni veleposednik. Imanje je imao baš na obodu Smedereva. Delom na teritoriji samog grada, a delom u susednom selu. U to vreme najviđeniji voćar, izvozio je u vagonima plodove svoje zemlje čak do Istre. Naslediće ga otac našeg protagoniste, uz to jedno nezaobilazno „ali“. Ali, dođe rat, a posle i čuvena četrdeset i peta, a sa njom i nacionalizacija. Kožni kaputi, kako je to već bilo uobičajeno, svratiše mu u posetu, i priložiše papir koji se u to vreme nije odbijao tj. da stavi svoj potpis da imovinu dobrovoljno predaje državi, a sve za dobrobit naroda. Badava se opirao, jer ga je zavidni komšiluk odavno ofirao. Kraljeva vojska i oficiri kad god bi umorni prolazili, on ih je svraćao na po kofu rujna vina, na osveženje odmah uz bunar ledene vode. E, baš tu, kada mu deda nije pristao da potpiše svojevoljno, oni ga nadneše nad taj isti bunar, vezaše ga i potapaše ali bez uspeha, jer niti pisnu niti zubi škrinu. Međutim, kada mu zapretiše sa familijom, ne imade kud, nego potpisa. I, uprkos tome, celo selo, pa i grad, još više ga omraziše kao kakvog kulaka. Od silnoga imanja, ostavljeno im beše samo kuća, i okućnica sa malim voćnjakom. Početkom 50-ih rađa se naš hroničar. Školuju ga, ali od seljačke zlobe otac se razbole, pade u krevet i prestavi se. Tada, već kao početniku u službi, šta je to našeg junaka podstaklo da postane hroničar? Svakodnevni rad sa bilansima, šemama, grafikonima, statistikama, ciframa…? Ne! Preloman momenat je bio kada se prisetio oca kada ga je vozio kao malog, otac u zaprezi sve sa buradima pomija koje je kupio po školama, da bi hranio svinje. Ne da ga nije bilo sramota (a zašto bi pa?) što se kroz varoš vozio pored tate na konjskoj zaprezi, nego je bio ponosniji nego ikad kasnije posle tog dečijeg doba. Nije ič mario što su mu ponekad dobacivali sa okolnih ograda načečeni vršnjaci, jer su mu mogli samo pozavideti. Međutim, kada su se po uobičajenoj ruti vraćali uz Karađorđevo brdo, koje je tada bilo pod kaldrmom, konj, već ostareo, posustade pred najveće uzvišenje, kopitama prokliza, i samo što ne dođe do belaja, kada na povik oca i udar biča, nekako isteraše do kraja. Ta drž-ne daj situacija desila se upravo nadomak gornje granice Starog groblja, koje mu bljesnu pred očima kao nikad ranije. I taj doživljaj nikada neće iščileti iz njegovog sećanja.
Elem, pred sam kraj 20. veka, otpoče kakva takva da se ostvaruje ideja restitucije. Bup, njemu se vrati dedovina. I to potez zlata vredan, treba napomenuti, tek da nije bila zalud onolika seljačka zavist. Tada mu se život iz korena menja. On je uprkos odbijanju vlasti za podršku njegove hronike, nastavio sa svojom pasijom. Uredno je dopunjavao svoju arhivu, i čak pronašao rodoslov koji se smatra za najvredniji, onaj od šesnaest kolena. Ali, ništa manje pažnje nije poklanjao i onim porodičnim stablima koja su bila s neke strane ili grane okrnjena. Međutim, te praznine kao na bilo kom drveću su providnost samo kao optička varka, jer „gledano iz daljine, gde se s mukom razaznaje celina, teško se razaznaju delovi, već nastaje nejasna mešavina koja poprima više od onoga čega ima više. Providna mesta u drvetu su od čestica osvetljenog vazduha i ona su daleko manja od drveta i stoga se gube pre od njega; ali to ne znači da ona ne postoje, pošto se nužno pravi mešavina vazduha i zagasitosti osenčenog drveta, koja se stiče u oku koje gleda“ (što je zapisao Leonardo da Vinči u Traktatu o slikarstvu)…
I tu počinje urnebesna tragedija. Čim se doznalo za povraćaj imovine našem junaku i osobenjaku, kao u nekom Nušićevom ringišpalju, pojavi se što uža, a što šira familija. Odjedared, za nekoga, koga takorekuć niko nije fermao ni za suvu šljivu, ili je tek prolazio pored tog zanesenjaka kao pored turskog groblja, postadoše svi zainteresovani. Slično se dogodilo mome drugu koji je iznebuha dobio restitucijom (za koju nije ni znao da postoji) parcelu, ali u širem krugu grada, i od investitora odmah zgrnuo silnu lovu. Tada je cela čaršija dokonih badavadžija pustila opklade koliko će mu potrajati ta kamara para s neba pala. Te za godinu dana će stućkati, te za dve… No, to i nije važno za ovu priču. Našeg hroničara su počeli doslovno da proganjaju najbliži. „Kako zdravlje? kako šećer?…“ Još kad je pandemija korone bila aktuelna, činilo se da su svi zabrinutiji za njega nego za svoje bližnje. Postao je, uzgred, i najpoželjniji ženik u gradu… U početku mu to i beše zabavno, puštajući ih da se pruže koliko mogu u svom glumatanju, a da im se ne razazna zadnja namera tj. da se iza te dušebrižničke maske krije zapravo odmeravanje i premeravanje živog pokojnika zarad svojih interesa kroz nasleđe, razume se. Zabavno beše jedan kratak period, ali dok mu nije selo preselo. Ne zato što ga je to zamajavalo i udaljavalo od njegove misije, već naprosto što niko nije mogao da shvati zašto ništa, aman baš ništa, ne preduzima povodom vraćene imovine. Za to imanje dobijao je sve unosnije ponude, što od pojedinaca što od agencija za nekretnine. Familija mu beše jasna, toliko je izoštrio čulo da je po lažnom osmejku u prolazu mogao prepoznati stepen nestrpljivosti u smislu: kad ćeš već da crkneš više (a prethodno: ja sam ti najbliži, to valjda znaš…). Njih je pa i mogao da zaobiđe, ali gradske kuloare nikako. Kad god bi prošao kroz džadu, kao balvan u oku, kao brvno u grlu, poništavao je sve njihove opklade i predviđanja. Oni su sebe projektovali. Goreli su u neznanju zašto ne zasadi nešto, ili metne pod arendu, kad je već baksuz, ili, još češće, dangube ko dangube, zašto sve ne rasproda, i ne krcka (ovde s nama) sve do kraja života, kad već nema ni kučeta ni mačeta. To ga je i najviše nagrizalo, ta ljudska zloba i nerazumevanje. Samo je u meni nalazio sagovornika, tamo u tom podrumu u kom je predano zbirao svoje plodove i najveće za njega blago i nasleđe, i to samo zato što je znao da se jedini ne zanimam za njegovu ostavštinu. Da se bavim zemljom, sada kasno je, a i nisam možda nikad ni bio za to, pričao bi, a da rasprodam dedovinu, nemam srca tj. imam emociju, ali zato ima ko nema. I tu bi zastajao mislima, vraćao se onim prazninama od korenja pa do poslednjih izdanaka, i docrtavao, dopisivao, cvetkao… makar ukrašavao. Znajući da će naslednici, ma koji bili, bud-zašto sve raskućiti, i nečija tuđa stabla tu posejati, vremenom je zadobijao novu opsesiju. Ona prva ustupala je mesto drugoj, a ona je glasila – samoubistvo.
Vraćamo se nanovo na sav ostali (polu)svet, koji ni u ludilu ne bi razumeo ovu novoustaljenu svest. Jedini sam ja shvatao, da mu to ne bi palo na pamet da ga je kojim slučajem zgodila munja u smislu dobitka na loto-u. Samo smo nas dvojica to shvatali, tu razliku. Jer, koja bi budala, naravski, skončala život u tom trenu, a ne, primerice, krenula na put oko sveta. Međutim, ovo je bilo nešto sasvim drugačije. On je dobio ono što je imao već, a pretrpeo što nije trebalo. Čak nije ni do toga, što za mnogo štošta znamo kasno je, nego su principi u pitanju. Nepravda. To je ono što ne zarasta, i nije hanzaplast ili flekica za gumu od bicikle pa teraj dalje, ko da ništa nije bilo. Nešto oduzeto, ničim opravdano, na pravdi Boga, teško se prihvata kao blagoslov, ili od boga dato, bar za takve. Kada sam ga upitao, nije li ti teško napustiti ovaj svet i život, sada (perfidno ga kušajući ko što bi ostali gulanferi), kada možeš, između ostalog, završiti i svoju misiju objavljivanja svog svojevrsnog almanaha?, on mi je uputio gotovo ravnodušan pogled, koji mi je sve rekao. On nije razočaran u pretke, ni ljude kao ljude, već u one za koje nisu ni pomije. Za naslednike je ponajmanje mario. Svi će njega i samo njega kriviti, a kriv će biti samo zato što je umesto sebi, drugima stvorio i oblagotvorio potomstvo. Zato je svoju opsesiju proširio tako da to bude, ali da njegovi posmrtni ostaci ne postoje. Ne zato, da bude kao da nije ni postojao. Filozof nije bio. Već bi život dao, samo da ne bude njegove sahrane. Već je sebe video u kapeli, nije važno kog groblja, i nad njime ucveljenu familiju, naslednike koji se jedva suzdržavaju da ne pocupkaju od sreće. Možda ga je već skolila ona staračka sujeta ili već šta, ali neprestano je ponavljao, ne želim da mi na sofri polusvet dođe da se obloče, ispali neki vic na moj račun, po protokolu me zaborave čim se raziđu, a, hijene i lešinari (kako je zvao naslednike) tek započinju kolo-veselo… U tim razgovorima, pre nego je nestao, zavetovao me je na ćutanje, gde će samog sebe sahraniti. Uzalud su bila moja pitanja kao kakvog radoznalog dečarca, pa kako, pa kako, nije mi bilo jasno, kako neko tako lako, može sebe odreknuti ovoga sveta. Čast, govorio bi, čast je u pitanju, kad ne mogu ništa da učinim poradi dedovine, onda je greh s moje strane bar, poništiti je, i zato nek i mene ne da ima. A, kako? To ti je bar lako. Kako se na bilo šta navikneš, tako se i odvikneš, pa tako i na život. Vremenom. Tako je i vremenom kako se odvikavao od života, u poverenju, i to naravno, ne u potpunom poverenju, jer mi je u zalog ostavio najveće blago, kao nasledstvo, a to je njegova šuma porodičnih stabala, gde će sebe arhivirati. Odbacivši sve varijante poput narodskog bešenja o krušku, i bacanja u reku sa teškim olovom na leđima, zalud bi bilo zbog početne namere, te je odabrao, a šta drugo nego onaj bunar. Tako zapušten, ali kao stvoren gde ga nikad ne bi potražili, a opet će biti međ svojima…
Kao što niko nije imao razumevanja prema našemu hroničaru, tako isto ne očekujem da iko ima i prema meni. Jer, svaki hroničar nasleđuje prethodnog, i tim zavetom se identifikuje. Prekrši li ga, time nije izdao samo sebe, već čitave arhive, povest, i duhove koji ne sahnu poput neke grane u senci, ili bunara, koji, možda, samo privremeno drema u svojoj dugovečnoj pustolovini, iščekujući novi damar žile ponornice, kojom dušovodi neko ozgo sa nebeske govornice.
Branislav Jevtić