Home Info Glumac

Glumac

redakcija

Bila je hiljadu devetsto šestdeset i prva godina. Peti juni je već zamirao dok sam ja sa terase svoga stana na Slaviji posmatrao prekrasno crvenkasto gubljenje još jednog toplog junskog dana.
Ispred sebe, na malom drvenom stoliću imao sam litru rakije od šljive. Kristalna providna tečnost se migoljila u čašici, kao i cigareta među mojim starim prstima. Dim je kuljao i raspršivao se u vetru kako je napuštao ogradu terase na dvanaestom spratu sa kojeg se pružao pogled na prestonicu Jugoslavije koja je dočekivala novo junsko veče. Na terasi mi se ubrzo pridružila jedna neodoljiva visoka plava žena, moja žena, i s čuđenjem me upitala zašto sada ispijam tu rakiju kada znam da za nepunih dva sata imam nastup u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Nasmejalo me to njeno pitanje, uvukao sam još jednu dozu čađavog dima sa dna cigarete i ponudio je da sedne uz mene, što je ona i učinila. Pogledao sam njene zbunjene svetloplave kolutove oko zenica i odgovorio – Znaš, draga, meni je rakija jednom spasila život.
Tada sam bio znatno mlađi, radio sam sa nekim glumcima iz Novog Sada. Putovali smo svuda po u zgaženoj Srbiji ne bi li narod makar malo zadojili kulturom i time ih odvratili od sumorne i nepodnošljive svakodnevnice. Godina je bila hiljadu devetsto četrdeset i prva, prvi meseci okupacije. Dnevnice nisu uopšte bile loše, s obzirom na ratna vremena. Igrali smo tada, ne sećam se baš najbolje, neki Molijerov komad. I sa tom predstavom gostovali smo u Smederevu. 

Stigli smo vozom četvrtog juna popodne. Neki su nas ljudi dočekali, odveli na ručak, u obilazak grada, i obišli smo pozorište u kome je uveče trebalo da nastupamo. Treme nije nedostajalo, ali smo se snašli, pred pristojnim brojem smederevske publike odigrali ovaj komad i zaputili se posle predstave u hotel u kojem smo prenoćili. Ujutru smo, nakon doručka primili honorar i javljeno nam je da će voz koji nas vozi za Požarevac biti na stanici oko dva sata i dvanaest minuta. Sve moje kolege su se spakovale i uredno bile na stanici u ugovoreno vreme.

Ja sam se, kao i obično, glupirao. Nisam hteo da idem sa njima, jer sam saznao za jednu zanimljivu obližnju kafanu u koju sam hteo da svratim. A sledeći voz imao sam oko šest sati. 
I otišao sam u tu kafanu. Čarobno mesto, puno raznoraznih ljudskih profila. Nemci koji su plaćali tambraše, znojavi ljudi u povratku sa pijace, smederevski glumci, lokalni političari, pevačice, sitni pisci, seljaci, opančari, ma svega je bilo u toj kafani. Zabavljali su nas neumorni tamburaši. Mene su za sto primili kolege, smederevski glumci. Pričali smo o instituciji pozorišta u to vreme, o samoj dramskoj umetnosti, o onome šta su oni tada igrali… I polako smo se opijali domaćom rakijom. Sav honorar se lagano slivao iz mog džepa kao taj tečni kristal niz moje nezasito grlo. Pričali smo, pevali, zarumenjeni u toplom junskom danu. Ali sva ta bezbrižna pesma i priča otrgnute su od nas u jednom neočekivanom trenutku.

Stolice su počele da se tresu zajedno sa stolovima, čaše i slike su padale, prozorska stakla su eksplodirala i rasula se svuda po kafani. Ljudi su se razleteli po prostoriji u samo jednom treptaju polupijanog oka. Ja, ugruvan i uplašen sam ležao na porazbijanom podu kafane i posmatrao sunovrat vremena i prostora koji me progutao tog petog juna u Smederevu. Ogromna nebesa nad nama bila su poplavljena tamno crnim dimom kojem se nije nazirao ni kraj ni početak. Tako razbacani i ogluveli nismo ni shvatali šta se dogodilo. Kako je i zašto sve odjednom izokrenuto, porazbijano i zadimljeno. Niko u toj polupanoj kafani nije bio teže povređen, pa ni ja. Izgledalo je kao da je neki ogroman vetar odneo sve ljude i nameštaj te kafane. Nikome nije bilo jasno šta se dogodilo.

Tek sutradan sam shvatio da je došlo do stravične eksplozije u skladištu municije u tvrđavi i da je ono što nam se desilo samo posledica toga. Imali smo ludačku sreću da preživimo. Stigao sam u Novi Sad nekoliko dana kasnije. Na zgradi pozorišta bile su pored nemačkih sada okačene i potpuno crne zastave. Uplašeno sam utrčao u zgradu gde su mi, pogleda uprtih u pod, saopštili da su moje kolege izginule. Sve do jednog u onom nesrećnom vozu u dva i dvanaest. A ja sam preživeo ispijajući rakiju u lokalnoj kafani.

Eto, tako mi je rakija, pre mnogo godina spasila život…

Supruga me posmatrala pomalo ludačkim pogledom. Ispio sam još jednu čašicu na brzinu i otišao u hodnik da se obučem. Ona je stajala na terasi i nemo posmatrala kako oblačim svoj svečani crni sako.

Autor: Stefan Basarić, student srpske književnosti i jezika 

* Priče su inspirisane stvarnim događajima ali takođe su i plod mašte samog autora. Udruženje građana ''KNGS'', smederevski nedeljnik ''Naš glas '' i portal www.sdcafe.rs objavljuju ove priče povodom obeležavanja sedamdesetdvogodišnjice od eksplozije municije u smederevskoj tvrđavi.

Ove godine udruženje KNGS- Smederevo organizuje niz manifestacija povodom obeležavanja komemoracije žrtvama ove tragedije. 

Udruženje KNGS osnovali su u Smederevu Dušan Mitrović i Velimir Mladenović. Oni su ujedno i članovi odbora za obeležavanje komemoracije petojunske tragedije 2013. godine.

Svi koji bi želeli da dobiju više stručnih informacija o samoj tragediji mogu pisati na:[email protected] ili na mejl udruženja [email protected]

Izvor: SDCafe

0 komentara
0

Slične vesti

Ostavi komentar

error: Sadržaj je zaštićen !!