Na Gradskom trgu u Smederevu služenjem parastosa i polaganjem venaca obeležen je Dan oslobađanja Smedereva u Prvom svetskom ratu. Crkvena zvona označila su početak komemorativnog skupa, a nakon intoniranja himne i minuta ćutanja, vence na Spomenik su položili predstavnici Garnizona Vojske Srbije, Delegacija Grada Smedereva, Udruženje potomaka ratnika 1912-1918. godina, Gradski odbor SPS – a, Gradski odbor SUBNOR – a Smederevo i Udruženje potomaka ratnika 1912 – 1918. godina podružnica Lipe. U ime grada Smedereva venac je položio gradonačelnik Jovan Beč i članica Gradskog veća resorno zadužena za kulturu, turizam i informisanje Maja Ćirković.
Prisutnima se obratio predstavnik Udruženja potomaka ratnika 1912 – 1918. godina Branko Milanović koji je prisutne podsetio na značaj obeležavanja ovog značajnog događaja za našu istoriju.
„Svedoci smo prekrajanja istorije u svim sferama. Mi smo kao Srbi uvek vodili oslobodilačke ratove, borili se za svoje kuće, domove, svoju decu, svoje ognjište. Istoriju prekraja onaj kome smeta, oni koji su nas napadali ili oni koji su plaćeni za to. Istorija se prekraja iz određenih razloga, ali mi kao udruženja i kao građani moramo da branimo tu istoriju i moramo da budemo na braniku istine“ – rekao je Milanović. Pored toga, zahvalio se prisutnima, ali i našim precima koji su dali svoje živote da bi naš narod danas uživao u slobodi.
Članica Udruženja potomaka ratnika 1912 – 1918. godina Miroslava Cvetković je ovim povodom pročitala stihove pesama Milutina Bojića.
1 comment
Zahvalnost svima koji su prisustvovali parastosu povodom Dana oslobođenja Smedereva (30.oktobar, 1918.g.) u Velikom ratu (Prvi svetski rat), 1914-1918.g. Divno opelo sveštenika i govor predsednika Udruženja potomaka ratnika 1912-1918.g. „pokvarili“ su (opet) nezahvalni i nesavesni građani Smedereva i okoline. Gde su sve gradske i seoske škole, deca, omladina, građani ,…? Žalosno i sramota!
I da se zna: Jedan sam od potomaka učesnika Prvog svetskog rata. U knjizi „Smederevo slikano sećanjem“, Dr Slavko V. Domazet je, pišući o mom stricu Boži Beli, napisao i da je moj deda „Života Tasić, poznat u Smederevu kao „Žika Ćora“, jer je na Solunskom frontu izgubio jedno oko.“