Prvi put sam naletela sa SD cafe u leto 2004. godine, kada sam neposredno po objavljivanju svog romana želela da nekako obavestim javnost o tome, a da bude diskretno. Mogla sam da udarim na sva zvona, da pozovem poznanike iz tadašnjih medija i da to bude prava vest. Ali, bila sam previše uplašena zbog činjenice da sam se drznula da nešto objavim. Dovoljno neadekvatno sam se osećala već samo zato što sam se drznula da pišem.
U to vreme smo imali dial-up konekciju, ograničavali korišćenje interneta, koristila sam ga samo u vreme kad ga deca nisu koristila (čitaj: skoro nikad), i bilo je baš gusto.
Kako mi je na internetu iskočio Sd cafe, ne znam. Ne sećam se. Nije delovalo važno da bih i o tome ostavila pisani trag. Kako čovek može da pogreši. Bio je neki forum pod tim nazivom (ili sličnim… Ž. ako mi ovo zameriš, imaćeš pravo). Registrovala sam se (neću vam reći pod kojim nadimkom, ali sam kasnije godinama koristila taj nadimak na raznim forumima, ko se seti, svaka mu čast) i otvorila novu temu, da poklanjam nekoliko primeraka knjige Smederevcima koji se tu oglase. Kasnije smo svašta radili po tom forumu, bilo nas je raznih uzrasta. Sve u svemu, lepo druženje beše.
Roman je zaista bio vest, samo ja nisam bila obaveštena. Direktor biblioteke i moj profesor iz gimnazije prvo mi je lepo rekao jednom pa drugi put, da treba da organizujemo promociju u biblioteci. Posle nekoliko „lepo rekao“, počeo je da biva malo strožiji i da zahteva da se već jednom izjasnim kada ćemo to uraditi. Kako se približavao kraj godine, čovek me je molio i preklinjao da ne dozvolim da se završi kalendarska godina a da to ne obavimo. Bilo me je sramota da mu kažem da se plašim. Odlagala sam i vadila se na sve moguće i nemoguće načine. Ja kao proverena štreberka, prvi put sam pred profesorom 'vatala krivine. O noćnoj mori „promocija mog romana“ možda ću nekada nešto napisati ali najverovatnije je da neću.
Počeo je i decembar, samo su još dva četvrtka bila slobodna i ja, priterana uza zid, morala sam da kažem: dobro, 'ajde. U isto vreme, počeo je da me maltretira glavni lik iz teksta koji ćete pročitati u nastavku. Da nešto napišem za SD cafe. Bilo šta. Nisam imala vremena, nisam sa njim imala dobru komunikaciju, imala sam pametnijeg posla nego da piskaram za neki lokalni medij, ionako će se ugasiti pre nego što ga i primete. Kako čovek može da pogreši.
Uglavnom, nešto smo se kao dogovorili: ja ću da napišem neki tekst, a oni će doći na promociju i objaviće vest. I oni, pored ostalih lokalnih medija… od kojih, u ovom trenutku, postoje još samo oni. Kako čovek može da pogreši.
I, šta se onda dogodilo? Oni nisu bili na promociji, kao što ćete videti dalje. I tako je objavljena vest iz druge ruke. Bilo mi je i smešno i tužno. I nebitno, jer o njima će ostati možda samo trag u sećanju nekih forumaša. O, kako gorko čovek može da pogreši!
Ovo je moj prvi tekst napisan za SD cafe:
‘Oće deca ukratko
13.12.2004.
"Mladi čoveče, kada bih samo mogla da svoje misli i osećanja pojednostavim i skratim, zar misliš da bih napisala roman?"
Zvoni telefon. Mobilni, naravno. Sada se svi prvo "cimamo" mobilnim, da lociramo jedni druge, pa ako smo kod kuća svojih, zazvoniće posle toga stabilni. I ovi obični telefoni na koje smo već odavno navikli, kao na vodu iz slavine (a ona je, u proseku posmatrano, potekla nešto ranije od reči koje potekoše beživotnim žicama) – dakle, i oni nas već decenijama sasvim postojano udaljavaju jedne od drugih. A tek mobilni! Oni nam daju dodatno ubrzanje, da se valjda što hitnije sunovratimo sa litica beznađa po kojima bauljamo kao tek prohodala čeljad, a pritom opasno gubimo onaj dragoceni jaz među generacijama, pa se sve manje očituje ko se više izgubio u dubinama maštarije i igre: deca ili odrasli. Sve mi je to proletelo kroz glavu i srce dok se tresao i cvrčao moj aparatić, uredno uključen na punjenje baterije (duše).
Da skratim. Ionako imaju premalo mesta na stranicama sa kojih bi da se prikažu svetu (makar i ovom malom, varoškom, skoro palanačkom) u sveukupnoj punoći svoje mladalačke inteligencije, britkosti, snage, duhovnosti i znanja.
Kaže: nisu mogli sinoć da dođu na predstavljanje romana zbog obaveza na fakultetima i veoma im je žao zbog toga.
Umorna sam, promrzla, tek stigla sa puta, isto i on, ali on sa svojih tek prevaljenih dvadeset to bolje podnosi. Ne priča mi se, a neću da ga povredim i "otkačim". Žao mi je da narušim ili okrznem njegov entuzijazam. Uporan je, zove me redovno i osećam da baš želi da napišem nešto što će obogatiti njegov mali a tako veliki poduhvat, jer to će značiti da korak može da pruži još dalje nego što mu trenutni prostor dozvoljava. I može. Zato neću da ga odbijem. Obećavam. Ponovo. Treći put.
Iznosi mi neku svoju ideju, na koju umorno i bezvoljno pristajem, čak se nadovezujem i nerealno je podržavam i proširujem.
Pita: da li može da računa na to da ću mu sutra poslati tekst?
Kažem da može.
Ali: ja ne mogu da napišem ništa o književnoj večeri na kojoj je predstavljen moj roman. Što reče Đoka Balašević, meni tup ugao pod kojim posmatram ne dozvoljava da jasno vidim. Sudeći po onome što sam te večeri videla i čula, veče je bilo izuzetno. Govorili su divni, obrazovani ljudi i sve same lepe reči. Bilo je dirljivo, prostor biblioteke učinio mi se premalim za onoliko osećanja. Videla sam kako se smenjuju osmesi i suze.
Za više podataka o tom događaju moraće neko od ovih mladih ljudi da ode do biblioteke (ili pozove telefonom) i obezbedi razgovor sa nekim od nadležnih, a koliko sam videla, svi zaposleni biblioteke su prisustvovali.
Pita: da li ja mogu sve to da sažmem u jedan "prosto" novinarski izveštaj?
Kažem mu taktično da ne mogu.
Razmišljam posle razgovora: mladi čoveče, kada bih samo mogla da svoje misli i osećanja pojednostavim i skratim, zar misliš da bih napisala roman? Zar misliš da bih se latila pera i pisala, pisala… kao očajnik, što reče jednom Danilo Kiš?
Ovo je vest koju su objavili, i to sa jednom greškom: Nije Mileta Aćimović prvi prepoznao talenat, već Petar Ignja. Ovo prezime pored mog imena nije njihova greška, nije ničija greška, samo je došlo do nekih promena za ovih 14 godina.
"Sepia" u svom gradu
U Narodnoj bibloteci održana je promocija knjige Gordane Vasić ,,Sepia''. Na promociji su govorili Tatjana Lazarević Milošević, Dragan Mrdaković, Mileta Aćimović, Petar Ignja i Gordanine dve ćerke Milena i Jelena Dasukidis. Mileta Aćimović je u Gordani prvi prepoznao talenat, još dok je bila vrlo mlada. Kao novinar, publicista i pomoćnik ministra za kulturu govorio je o Gordaninom lepom pisanju i ponešto o knjizi. Tatjana je napravila analizu knjige, čime je napravila odličan uvod budućim čitaocima, ali na vrlo oštrouman način, ne otkrivajući radnju, ali nagoveštavajući sam njen tok, način pisanja, lakoću pripovedanja. Teško je napisati prvi put knjigu, a to uraditi sa tako malo grešaka, sa tako velikom živopisnošću i vrlo lakim dočaravanjem likova i događaja. Mileta Aćimovic kao recezent u Narodnoj knjizi, za koju je Gordana i izdala knjigu, rekao je kako mu je dosta Smederevaca i kako je knjigu primio sa negodovanjem, ali nakon što je pročitao ovaj Gordanin književni prvenac, bio je oduševljen. Velika podrška na promociji su bile, svakako i ćerke, koje su čitale delove iz knjige, a Milena je kao budući teoretičar književnosti i kao korektor same knjige, dala svoju analizu. I na kraju je nastupila Gordana, koja je, svoju reč pročitala u zamenu za direktno obraćanje. Postavljena na plan opšteg, knjiga se veoma čita u Smederevu, čemu svedoči veliki broj ljudi na samoj promociji.
Eh, kako čovek može da pogreši.
Autor: Gordana