Ovih dana se u Prote Mateje uveliko radi. Drvene bandere biće zamenjene betonskim.
Sasvim uobičajena i najverovatnije neophodna promena, imajući na umu protok vremena i dotrajalost ranijih bandera. Ali u ovom slučaju, taj je posao doveo do apsurdne situacije.
Naime, u delu te ulice gde se ova priča odvija, trotoara ima samo sa jedne strane. Pri tom je uzak, daleko od bilo kakvih standarda. Ali je, bar do sada, tu bilo prostora da makar iskoračite van kolovoza i sačekate da vozači prođu.
Više ni to nije moguće, osim ako niste slalom majstor. Ili tanana prima balerina. Jer betonske bandere su, kao što znamo, šire od drvenih. Kada se sa ovog „trotoara“, „opkroji“ mesto za kopanje i bušenje koje će uslediti, to izgleda ovako:
Naravno, tu nije kraj. Na mestima gde su, uz bandere i hidranti treba naći načina da se bezbedno prođe. O roditeljima sa decom u kolicima ili osobama sa invaliditetom da i ne govorimo.
Ranije izuzetno lep, stari kraj, vremenom se menjao. Ali, poneko je uspeo da sačuva obrise istorije i nekadašnjeg identiteta ovog grada. Međutim, postavlja se pitanje, da li će ono što je uspelo da preživi ratove, preživeti nakaradnu današnjicu.
Ispred nove kuće, imam objekat iz 1916. koji nije menjan, u originalnom je izdanju. Tu je cigla sa ispunom od zemlje, nije malter. Bio je ispred potporni zid, dok nisu uradili ulicu i uništili sve. Ima i zapisnik inpekcije po kome je stara kuća pukla od vibro valjka.
I sada hoće da postavljaju betonski stub! Ja pitam: Šta će biti ako to padne? Kažu, osiguraće stub. Mene ne intesuje stub, ni javno zemljište, mene interesuje šta će biti sa mojim placem u tom slučaju – priča, za SDCafe.rs, naš sugrađanin Branko Mladenović.
Nikakav novac ne može da nadoknadi takav gubitak. Reč je o kući starijoj od jednog veka. Koja je cena uspomena? Negovanja sećanja na one bez kojih ni nas ne bi bilo? Koliko vredi jedno takvo „parče“ koje se neko potrudio da sačuva?
Zar sve mora da bude beton, armatura i gvožđe? Zar mi postojimo samo od 21. veka? Koji je, uzgred budi rečeno, u ovu ulicu, očigledno doneo samo naličje „ urbane modernizacije“. I bezboroj primera kako ne treba da se radi.
Kad krenete trotoarom od trafo stanice, imate zid, kuće, ivičnjak, a onda se širi polako na dole. Širina je kako gde, 50, 60 cm, pa metar, pa opet pola metra, kako gde.
Radili su ulicu, vratili stare ivičnjake, a nisu između njih stavili maltersku ispunu, ulazi voda. Ulica je imala dvosmerni nagib, sad ima jednosmerni. Unakaženo je sve.
Majke sa decom moraju ulicom, a na ulici se vozi 80 na sat. Tu su cevi za vodu, iznad vode ide gas… Hidranti, bandere, ukratko, ovde još samo da padne bomba i kao u Ukrajini je.
Kad sam tražio da se Cetinjska zatvori za saobraćaj, svi su u ulici bili za, al niko nije hteo da potpiše. Sad se borim samo za svoje dvorište – poručuje Branko.
Naravno da su potrebni i hidranti i bandere, ali potreban je i trotoar. I mora biti da je postojalo drugo rešenje. Ovo je, izgleda bilo najlakše i najbrže. A za ostalo – „ko te pita“.
