„Veneziani gran signori,
Padovani gran dottori,
Veronesi tutti mati e
Vicentini magna gatti.“
U gradu:
I dalje, još, despotovina stara, tvrđava tik uz reku, pustahijski prazna. Leti isparava, sušna je omara. Zimi, led kad puca, ona snežno mrazna. Cvrkuti ptičji razni, i miris bilja. Žestina košave u jesen. Ponekad leti, retko, Dunav poplavi. Ali više tišine, umilja. Potrebno je da se vetar primiri da bi se u očima mogla da zadrži sva belina kamenih zidina. Osvajači su prah prošlosti, kratak spomen. Pesak na dnu reke, izglačan šljunak. Ništa iza njih nije ostalo, osim zapisanih sećanja. U nekom povesmu kratak pomen. Dah vetra, kap crne kiše. Ono što jednom je bilo, i ništa više. Razvejan miris, zmijin svlak. Krvava obdanica, usiren mrak.
Nepozvani doduše, krajnje neučtivo, hajde da zavirimo iza kapije jedne osobenjakinje. Izgledom bi, podsećalo na raniju čistotu okućnice, ali samo nalik, a posebno od te kuće. To nije mamilo svežinom niti moglo da zavara varikinom. Sve je nekako odisalo nekom sumornom atmosferom, u kontrastu sa okolinom. Britvom se mogla strugati čamotinja sa svakog komada nameštaja, ali neuspešno, jer skrama nahvatana u toj praznoj kući bez dna, koja nekad beše sve samo ne čemerna i samotna. Čopor mačaka jedino je unosio živost svojim vernim predenjem, uprkos njihovoj neumoljivoj dremljivosti jedino poredbenoj dalmatinskoj privilegiji zvanoj fjaka.
Čuo se samo njen glas. Bila je to ona. Komšiluk joj je prišio nadime mačkarka. A, ko su pa oni, mislila je uvek, da nju prozivaju i podsmehuju joj se što zajednički jezik nalazi samo sa mačijim rodom?
Ako nekome ne treba trud i kresivo to je Đavo. Duvan i ostale poroke je davno batalila, i jedino društvo joj prave te iste mačketine, ko što bi rekle džukele od komšija, i, ako je nekome još zamerila, to su bili oni isti lajavci koji su obećavali, uvek isto: beli mesec zavijen u crno.
Kao islužena primadona još se seća ceduljica, razglednica i pisamaca od jednog udvarača. Priseća se onako kao guska u magli njegovih romantičarskih ćorsokaka:
„Imaš ti te sitne i neodlučne zenice, a beonjače kao gaze natopljene nitroglicerinom. Ako te žmarci podiđu, to znaj da su samo provansalska klasja mojih poljubaca . A, tamo ispod, niže, tu ni Apolon svoju senku ne sustiže…“ Obećavao joj je ljubavni libreto, njoj tada, za svagda, ali od nje ni glasa. Bio joj je kao buva u dan oranja…
Tja, nije se ič kajala. Njeno „zanimanje“ kako se tad govorilo za kasnije „zabavljanje“ njeni su roditelji odobravali, ne samo što je momak tadašnji bio gastarbajterski sin, a nekmoli ona, kao dobru priliku, već nešto sasvim treće. I, jeste ona, može biti, naginjala, zbog toga na tu stranu. Ali, ovaj lokalac s početka je znao da je njegov rival klasičan tip beznadežnog zaljubljenika u sebe.
A, roditelji, ko roditelji, zašto su dopustili da to arhaično zanimanje, uz svu toleranciju neće prevazići i zabavljanje?… Ah, to je tek na horizontu.
Perche? Zašto se njihova veza nije ostvarila?
Gorčina iz njegove senke ga je morila. Jedne večeri kada je sin od roditelja koji za njega tamo dirinče, bio u mogućnosti da je obiđe, najavio se da će joj prirediti nezaboravno veče. Po lošem italijanskom receptu on htede da dokaže da je put do ženskog srca najlakši preko njenog blagoutrobija. Na vratima se pojavi kao Italiano verro, a onda u kuhinji se bogme zadržao, ali se isplatilo. Sveće umal ne dogoreše kad eto ti njega. Kada je zgotovio umeće svojih ruku, a sve uz bocu Bardolina, prepun samog sebe, videći sjajnu iskru konačnog bračnog zaveta u njenom oku, upitao je:
– Kako ti se svidela ova zečetina alla Pazzo? – upita gastarbajter.
– Bogovski.
– Tesoro, ti si moja i božija.
– Grazie – odgovori ona, raspilavljena.
– E, vidi jednu stvar. A to su dve. – mangupski joj reče Vićentin. – Čisto da znaš, ovo nije bila nikakva zečetina, već mačetina, hahaha…
Ona ga pogleda sa oba oka iz jednog samostrela, da bi ni brže ni kasnije shvatila da joj se ceo život sabio između njenih uskislih nogu. Misao joj se sažme kao lokva mesečine u saharskoj pustinji. Progutala je konačan poraz u toj nedođiji, ovog puta prepunjenoj svega. Uzalud je pominjao tajna okupljanja ljubitelja mačećeg mesa, kao kod nas što postoje, primerice, srndaća… (a tamo magniagatorri), badava; ona oseti organsko gađenje prema njemu, a zapravo prema sebi… To nije bilo iz stomaka, već iz duše. Odmah joj prolete kroz misli onaj zagrejani tip što nazvasmo ga klišetirani lokalac, koji joj je slao patetične poruke, kog je oholo eskivirala kao glinena gugutka zrnevlje za vazdušnu pušku. Sladunjav beše, smejuljke pod pendžere, i pupoljke ruža joj ostavljao… a, šta je pa zamišljao? Da će joj otvoriti oči? Raskriliti devičanske dveri?… I, da, evo oboje sad, posle ovog fijaska, nit bliže a nit dalje, od sebe ne imaju kud?
Krivo mu je što je kučka? Pa, zar ne vole to svi muškarci? Kučke, kučke…
Setila se da, dok su pričali, on je nju neretko poredio sa Izbiračicom, i upozoravao da ne prođe kao u romanu Koste Trifkovića… Ali…
Otad posta njena, svakodnevna: „Bolje da sam raspuštaljka ili čak i udovica, nezavisna, samostalna… nego babadevojka“. To je bio njen naum, a sada dok gleda ove nove zaluđene devojčure, prkosno, pobednički, ona se svega i ne seća.
A beše to tako, skroz naopako. Posle raskida sa Vićentinom, savest joj ne dade da se obrati onom lokalnom udvaraču, kao rezervnom sa klupe igraču. To što se njoj činio kao mačiji kašalj kao izazov, kao ljubavni prosjak, učini da se njoj nedugo zatim vrati kao bumerang. Elem, još uvek dok je hvatala vozove, izlazila je sa drugaricama u život, dok joj se jedna za drugom ne poudavaše. Kučke, tako je, momci vole samo kučke, preslišavala je sebe dok god se ne bi za jezik ispod struka ugrizla. Sada je ona bila celom gradu sigurica, otužna i dosadna usedelica. Nijedan muškarac ne voli na tacni, a nekmoli udavače; jer takve još vare samo oni koji ne mare, za svoje podbradno stomače.
Pitala se dakako, ta uspijuša pokatkad što muško u letu pogledom, okrzne je tek onako, šta se u međuvremenu zbilo s onim lokalcem bujne mašte i stasa kao maslačak usred nebeske bašte. Sudarala se kao ispušena muštikla sa današnjim vremenom, i novim generacijama šiparica zaštićenih bestežinskim bremenom. Gde je taj marginalac, zna li iko šta o njemu, da li se skrasio, da li mu se još od sabajle diže? Ili, gore od nje, samice, kojoj se sami prsti spuštaju niže…
Tad saznade, da je i on neuspeo proizvod svojih roditelja, koji to nikad ne priznade. Deda-momak joj rekoše da postade. Ništa grđe, a ni srđe. U sitnim časima, dok palila je sveću kao one kobne večeri kad pogrešnom je pezila čekajući romantičnu večeru, iz misli joj nije izbijao samo on. Tek tada je povezala šta bi, i šta propusti. Kasno nije, rekli bi svi, ali njeno srce neki ledenjak obavi. Imao je, vele, slične, ako ne i iste sudbine, i kod drugih žena. Svakoj se bez predaje, predavao kao sveća kraj promaje. A sada završni pledoaje:
Maler, šta li je. Koju god poželeo je, ta mu dala nije. Iako je neobjašnjivo za plitke umove, ona jedina shvatila je. I, od tada, izvitoperava se, i očas posla od prosjakinje, kao harlekin ona poče da smeje se ostalim bajacima. Cirkus je to, do beskraja. A oni znaju samo do jaja. A, pravo pitanje je da li ona zna uopšte da mačke ne umedu samo da predu, već i čovetinu da jedu…
Umesto lokalca romantika, a možda i da umiri svoju savest, za sebe smatrajući da je sva infamna, poče da se sveti muškarcima kojima, sada tako indiferentna, postade više no ijedna neodoljiva. Svaki udvarač koji bi pokucao na njeno srce, naletao je na gumeni zid. Ali, kako su se svi ti muškarci za nju zagrevali, pa tako i hladili, vremenom su jedan za drugim odustajali, te ponovo se nađe na polaznoj tački tog začaranog kruga. No, nije joj to najteže palo, već zakasnela svest, da se ona nije mogla, i samim tim i nije svetila njima, već samo sebi. Jer nikakve razlike nema između nje koja ga je prva odbila, i ovih kasnije. Razlog nije bilo to što je tada bila u vezi sa Vićentinom, kao što ni ostale nisu imale ništa smisleniji razlog da bar ne pruže šansu tom romantiku lokalcu. Ne, zajedničko beše svima jedno, a to je za sve bilo i ostaće neobjašnjivo. Kao da im je svima bio veći trijumf i to onaj životni kada se bude svodio krajnji saldo, njega da odbiju, nego da budu sa stotinama raznoraznih ni prinetih njemu. To biva neretko sa onima dosadnima, predobrima, preuviđavnima… jednom rečju savršenima. Vole žene, to svaka zna, da joj čovek ima pokoju manu. Da nešto čapka, tapka, štrpka, oduzima i dodaje, kao uostalom i svaki majstor. Međutim, on nije bio bez mane, ali je opet ostavljao utisak neke nedolične savršenosti. Ta njegova romantika na primer, ona tako nije pristajala ovom vremenu i prostoru, da je to izazivalo podsmeh; pa i žaljenje, ali ne njega kao zalutalog hrasta ko na slikama Milića od Mačve, serenada pevača, pesnika splina, ili već kakvog smotanka. Ne, njih je bilo sramota, tad shvatala je ona, uključujući sebe. On ne da nije bio primeren dobu, već naprotiv, takav može biti samo saliven za svako doba, ali u ovom je to neobjašnjivo previše, izlišno, krindž. Do ismevanja, do izopštavanja, razapinjanja, do linčovanja. Shvatajući da je i ona jedna od tih koji
su zabadali klin, polako se povlačila u sebe, malaksavala kao senka posle Miholjskog leta, mireći se sa životom kakav je najmanje priželjkivala, i, ono što je kod mnogih pre svega osuđivala, na to je sada pristala, i postala jedan u nizu životara.
Sad kada smo prekoračili svaku meru pristojnosti, red bi bio da izađemo tiho kao što smo i zašli u tuđu privatnost, otvorimo kapiju, ali za svaki slučaj, samo je pritvorimo, jer: nada umire poslednja…
Branislav Jevtić