U izdanju „Jež izdavaštva“ Smederevka Aleksandra Bogdanović nedavno je objavila treću knjigu. Podsećamo, 2021. i 2022. imali smo prilike da čitamo „Istorijski zabavnik“ 1 i 2 (Priče od Drave do Velike Morave), a sada je, u Muzeju, predstavila „Istorijski zabavnik – neispričane priče“ – knjigu posvećenu isključivo događajima za razliku od prethodne dve u kojima su u fokusu bile ličnosti. Ono što je zajedničko za sva tri naslova jeste da je reč o široj javnosti malo poznatim ili sasvim nepoznatim temama.
I u ranijim knjigama sam nazivima htela da znam do znanja da to nisu samo priče iz prošlosti Srbije i Srba već i naroda sa ovih prostora. Okvirno, to je prostor bivše Jugoslavije iako nije uvek nužno i vreme te države. Treća knjiga se bavi događajima. Ja volim da kažem da je to neka istorija kakvu niste učili u školi, događaji koji su u velikoj meri oblikovali stvarnost koju danas živimo. Ima događaja koji su po mom mišljenju krucijalni i zaista su odredili u manjoj ili većoj meri sudbinu naroda na ovim prostorima, a opet se o njima ne govori dovoljno – poručila je Aleksandra.
Knjigu čine tri poglavlja jedno iz istorije Beograda, drugo se tiče ratnih događaja, a treće je neobično. Prema Aleksandrinim rečima to su „lude priče koje su toliko bizarne da će vam biti neverovatno da poverujete da su se dogodile“.
Na primer, ove godine je 50 godina od ekspedicije Kragujevac – Kilimadžaro u kojoj je 50 vozila zastave 101 krenulo i stiglo do Kilimandžara. Te 1975. je bila jako dobro propraćen taj događaj i postoji i dokumentarac koji je sniman tokom ekspedicije. Meni je najneobičnija priča o „Grčkoj republici“ koja je bila u Vojvodini. Nije to tako davna istorija, a mnogo ljudi ne zna. U selu koje se nekada zvalo Buljkes, a danas Maglić, nalazila se tokom tri ili četiri godine prava grčka republika naseljena grčkim izbeglicama za vreme građanskog rata kojoj je Tito dao apsolutnu autonomiju. Imali su svoj jezik, svoje pismo, štampali su svoje novine, govorio se samo grčki unutar sela. Dakle jedna potpuno autonomna teritorija u sklopu SFRJ. Kao da je sasvim izbrisana iz sećanja, jer ima ljudi koji su tada živeli i još uvek su sa nama, a ne sećaju se da se to dogodilo – kazala je Aleksandra Bogdanović.
Strahinja Vujić iz Jež izdavaštva ima značajan i nezaobilazan udeo u nastanku svih pomenutih Aleksandrinih knjiga jer oni zajedno biraju teme i po potrebi „doteruju“ tekstove dok se ne postigne potpuni efekat.
Povezivanje i razumevanje drugih pored nas, njihovih sudbina, priča, situacija u kojima su se našli, to je jedan od motiva knjige. Na primer, ima turskih porodica koje su tri veka u Beogradu provele i onda su odjednom morale da se isele. Ko od nas može da kaže da mu je porodica provela tri veka na istom mestu? Meni su sudbine tih ljudi bile najzanimljivije. Kao za Azinaru, takođe. Taj tekst je o austroguraskim vojnicima zarobljenim 1914. i 1915. u Srbiji koji su zajedno sa srpskom vojskom prešli Albaniju. Završili na jednom ostrvu pored Sardinije gde su bili internirani. Od 60.000 njih da li se hiljadu ili dve vratilo kući. U strašnim su uslovima bili, ako je bilo loše za srpsku vojsku možete da zamislite kako je bilo za njih kao zarobljenike. Pri tom, njih niko nije imao da sačeka u Draču niti da im pruži pomoć. Ostavljeni su da umru. Meni su te priče bile interesantne – rekao je Strahinja.
U nastavku je skrenula pažnju na nekoliko zanimljivih priča iz knjige. Ada Kale ili Dunavska Atlantida bila je dunavsko jezero koje je postojalo u Đerdapskoj klurisuri i potopljeno je 1970. izgradnjom hidroelektrane, a to je bilo jedno magično mesto na kome je opstao jedan zaboravljeni deo Orijenta.
Tu su većinom živeli potomci Turaka. Većina njih je nakon što se pronela vest da će biti potopljeno ostrvo, izabrala da ode u Tursku, jedan mali deo je izabrao da se naseli u Rumuniji, a tek nekoliko njih u Kladovo. Njihove grobove ćete poznati po tome što imaju maslinu koja je atipična i za hrišćansku i za muslimansku veru. Međutim u Adi Kale su uspevale masline. Legenda kaže da su Jason i argonauti u potrazi za runom tu zastali i da su tu prvi put videli maslinu i odneli je u Grčku. To, naravno, skoro izvesno nije istina, ali je legenda lepa i simpatična. Zlatno doba Ade Kale je bilo između dva svetska rata kada su se oni masovno bavili turizmom. Pred turiste su iznosili sve što su imali, dočekivali su ljude u tradicionalnim turskim nošnjama, tamo ste mogli da provedete jedan lep dan, da probate njihovo vino, duvan i ratluk koji su se proizvodili na ostrvu. Bili su čudna skupina ljudi, kažu da je tu bilo i begunaca od zakona. Kao grom je odjeknula vest da će izgubiti dom. Ideja je bila da se premesti naselje na drugo ostrvo, tvrđava po kojoj je Ada Kale i dobila ime je takođe prebačena cela i i dalje se tamo nalazi. Međutim, ljudi nisu želeli tamo da odu. Za srpsku istoriju, Ada Kale je značajna zbog toga što su tu ubijene dahije zbog kojih je izbio Prvi srpski ustanak. Oni su pobegli tamo misleći da će ih turski garnizon zaštiti, ali je iz Carigrada stiglo naređenje da budu pogubljeni, pa su Turci i Srbi zajedno došli na Adu Kale i pogubili ih – objašnjava Aleksandra.
Šta je Zeleni kadar i ko je Čaruga, kako su Smederevo i Pula podelili sličnu sudbinu jer se i u tom mestu dogodila eksplozija mina usled čega je 1946. stradalo mnogo ljudi i porodica i još niz drugih motiva i tema naći ćete u knjizi koju je ovoga puta ilustrovao Tihomir Čelanović i način na koji je to izveo bez sumnje predstavlja još jedan, dodatni kvalitet ovog štiva.
Inače, Aleksandra je master novinarstva, već dugi niz godina bavi se istorijskim temama, osnivačica je „Istorijskog zabavnika“ koji na društvenim mrežama ima preko 340.000 pratilaca. Istoimeni blog svakodnevno objavljuje tekstove iz svetske i domaće istorije.
1 comment
Bilo je jako lepo, uživala sam. Aleksandrine knjige su super i, mimo toga što je Smederevka, svako treba da je čita i tako nauči nešto više i proširi svoje znanje.