Gordana
06.10.2010. broj pregleda: 3458

U beloj kosulji

Žene, gde ste?

U nedelju sam izašla sa drugaricom na kafu – običnu nedeljnu podnevnu kafu, koja sa njom nikada nije obična. Osim što je volim kao osobu, što je pouzdan prijatelj... Htela sam da napišem „prijateljica“, ali mi ta reč nema snagu kao „prijatelj“. Sad sam se ozbiljno zamislila, sad mom pisanju preti opasnost da skrenem sa teme i zbog toga ću ovog trenutka napraviti pauzu. Idem da doručkujem i skuvam kafu, da bih razmislila o čemu ću nastaviti da pišem. Zbog razmišljanja o imenicama muškog i ženskog roda, insistiranjima da na primer svaka reč koja označava profesiju obavezno ima i ženski rod, šokantnog malopređašnjeg saznanja da mi „prijateljica“ nema istu snagu kao „prijatelj“, zamalo da izgubim emociju koja me je potakla na pisanje ovog teksta.

Emocija je nastala juče, kao što rekoh, u vreme našeg uobičajeno neobičnog razgovora uz kafu. Razgovorale smo o onome što nam se događalo prethodne nedelje. Sasvim obične stvari, deca, porodični odnosi, socijalni odnosi, partnerske relacije... U tim temama neizbežno dotaknemo finansijske probleme, neretko moramo da se osvrnemo na ekonomsko-tržišno-političko stanje u zemlji (ponekad i u svetu). Sasvim obične teme. Volim je, između ostalog, i zbog toga što je potpuno normalno nenormalna. Zato su i teme vrlo zanimljive. Nas dve svakog dana pripremamo doručke, peremo i prostiremo vešove, kuvamo ručkove, idemo u nabavke, radimo poslove u preduzećima u kojima smo zaposlene, hoću reći: radimo sve što rade sve poštene žene domaćice majke u ovom gradu. Usred našeg razgovora, sa sve prekidanjima „izvini, ovo moram odmah da ti kažem...“ i neizostavnim digresijama „e, kad već to pomenuh, da ne zaboravim o čemu sam razmišljala...“, koje imaju više slojeva, pa uglavnom retko završimo ono o čemu smo počele, u kadar mi je uletela zajednička drugarica koju takođe veoma volim jer smo (ovo moram da vam ispričam) kao male, nešto između deset i dvanaest godina, lude godine štobisereklo, nas dve satima šetale oko zgrade, podlakćene (mislim da je to glavni momenat našeg druženja) i razgovarale bogsvetiznaočemu, ali je to i njoj i meni ostalo u tako jakom sećanju, da se naše odraslo druženje zapravo temelji na toj konstataciji, a ja mislim nekoj zajedničkoj emociji koju nikako ne možemo da uhvatimo niti objasnimo. Uletela je nasmejana, i nas dve je na silu razvedrila, zapisala neke brojeve telefona i... Usred svog odlaska, okrenula se i preko ramena nas upitala: „A je l’ ćemo da idemo desetog?“, sa nekim vragolastim osmehom deteta koje je upravo naumilo da napravi štetu i zna da ga u tom naumu niko neće zaustaviti. Ja, u letu... pogledah drugaricu za stolom, uhvatih poruku pitanja, naježih se od nje, prepakovah crte lica u izraz nepoimanja i, dok još nije stigla da vrati glavu preko istog ramena, rekoh: „A što desetog?“ I pomislih, ili osetih, nisam sigurna: „Prc! Ajd’ sad da te vidim.“ „Pa... da pravimo anti-paradu.“ – To je bilo malko nesigurno rečeno, ali... odmah zatim, sa odlučnim izrazom vojnika pešadinca tren pre nego što jurne: „Četrdeset jedna (ili četrdeset tri, nemojte me držati za reč, nisam proveravala) organizacija se sprema da ide!“ – Žestok kontraudarac, ali ne dovoljno za ono što je usledilo od mene. Prepakujući ponovo crte lica, ovog puta polako, iz „trep trep, nemam pojma o čemu pričaš“ u „e, sad ću da ti pokažem“, izgovorila sam: „Da pravimo malo krvoproliće, a?“ Ne mogu da vam opišem kako su se prepakivale crte njenog lica iz... u.., pa opet iz... u.., a cela scena je trajala koliko joj je bilo potrebno da napravi jedva dva koraka. „Pa, što da ne..?“ – Potpuni poraz. Ha!

Pitam se, evo već danima: čiji poraz? Porazila sam, nesumnjivo, njenu nameru da na neki njoj važan način likuje ili možda samo dobije potvrdu svog stava. Uradila sam na to na lukav način, refleksno, tako da sam ostala iznenađena saznanjem, kakva mogu da budem. Važnije od tog svakako korisnog saznanja je pitanje koje mi se i inače stalno mota oko glave: kako žena može da bude agresivna? Kako biće, koje svoju fizičku različitost od suprotnog pola nosi unutar sebe, sakrivenu i zaštićenu od pogleda i dodira, može da bude na strani ičega što je nasilno? To je mnogo velika tema za razmišljanje, jedna od onih koje su alfa i omega mnogih pitanja u vezi sa čovekom. Mogla bih to isto pitanje da postavim i o muškarcu, ali mene posebno interesuje žena. Za muškarce postoji objašnjenje, neka je to i izgovor, ali može se za taj izgovor naći potpora u prirodi stvari. Nasilnost muškaraca ima mnogo dobrih strana, direktno povezanih sa fizičkom snagom. O lošim aspektima ovde neću pisati, jer se uglavnom o svemu govori sa akcentom na onome što je loše i negativno. Ja uporno oponiram tom stavu, ne samo onim što govorim, već svojim autentičnim stavom o životu, kao i načinom na koji živim. Uporna sam i verujem da ću istrajati u tome, da u svemu vidim lepotu, dobrotu i korist. Korist u ovom kontekstu neka svako tumači kako želi. Ili ume. Žena je predodređena da bude meka, topla, blaga, nežna, opuštena, tolerantna. Tako smo sazdane. Kada ne bi bila takva, ne bi mogla u svom telu da izdrži, fizički ni psihički, razvijanje jedne ćelijice u potpuno nov organizam, a zatim i u novo jedinstveno biće koje još pre nego što se rodi dostigne jedan nivo razvoja. Telo žene je jedno vreme dom, jedini u vasioni, novom čoveku. To nije lako podneti, kao što rekoh ni fizički, a ni psihički. A ipak, svaka žena to može – sa lakoćom i bez prethodnih priprema. Ne treba za to nikakva škola niti obuka. To je samo tako. Dato. A onda, porođaj. Kažu neki naučnici, da za vreme jednog porođaja žena potroši onoliko energije koliko potroši muškarac za osam (a možda i više, ne mogu trenutno da nađem taj podatak) sati najtežih fizičkih poslova u rudniku. Odakle ženi toliko snage? Ne delim mišljenja i stavove o ravnopravnosti, pa se zato pitam u vezi sa snagom. Znam da su žene mnogo toga pokazale i dokazale, mada sam često zbunjena pred pitanjem koje mi se nameće: šta će nam to? Odakle, dakle, toliko snage u ženi za vreme porođaja? Iz one mekote, blagosti, topline i nežnosti. Iz ljubavi. Iz posvećenosti. Iz sposobnosti da prihvatamo. Ako su to odlike koje nas krase, zar nam nisu date da njima utičemo i na svet oko sebe? I na muškarce? Ne prihvatam priču o tome kako su se žene odrekle svoje prirode, ili negde slučajno izmašile, pa su zato muškarci upali u krizu identiteta, ali razmišljam o uzajamnoj povezanosti, bez nastojanja da donesem odluku: kokoška ili jaje.

Sve su to za mene otvorena pitanja, ne guram ih pod tepih. Znam da su suviše važna da bih doprla do konačnog odgovora koji bi smirio moj duh u traganju. Znam da nikada neću znati, ali u tom traganju se razvijam i dolazim do nekih manjih zaključaka, koji mi opet pomažu da se razvijam. U nedelju nisam baš imala u planu da mi te teme zauzmu dobar deo čitave sledeće sedmice. Moja drugarica sa svojim pitanjem, hoćemo li ići desetog da pravimo anti-paradu, direktno je odgovorna za to.

A šta mi to imamo da isparadiramo? Rusi prave paradu devetog maja. To je parada! Kad čujem reč „parada“, odmah pomislim na nešto svečano. Možda zbog Rusa. Možda zbog Dana mladosti. Možda zato što ta reč znači i „marš“. Ne mogu da zamislim paradu koja nema neku snagu i čvrstinu u koraku. Pa ono, svi k’o jedan. To mi prvo padne na pamet. U redu bi bila neka šetnja. Kod nas, ovako kako stoje stvari sa svime što imamo, pa i sa ljudima čije je seksualno opredeljenje drugačije od većinskog, to može da bude samo šetnjica. Ja, naravno, kao i svaka poštena žena domaćica majka u ovom gradu, nemam ništa protiv njih, jer nemam ništa ni protiv koga. Najbliskiji mom umu i osećaju u vezi sa homoseksualnošću je stav da je to samo jedna od varijacija na temu čovek. Pitam se, kako neki ljudi grade stav o tome (ili bilo čemu) bez ikakve edukacije, čak i bez promišljanja. Bez ćutanja u tišini, u susretu sa svojim sopstvenim bićem? A većina ljudi u našoj državi, prema anketama, mišljenja je da su homoseksualci bolesni ljudi. Ako je tako, ako je to bolest, zašto većina te većine hoće da ih linčuje zato što će nekoliko sati da šetaju? Da li to znači da, ako jednog dana oboleli od raka dođu na ideju da zbog nečega što žele da pokažu javnosti, nekog problema koji je izazvan njihovom bolešću, požele da prošetaju ulicama i pokažu nam se, da će većina izaći da ih bije? Ako je to bolest, onda valjda znamo da nijedan čovek ne želi da bude bolestan, te u tom slučaju ni oni svoju bolest nisu birali. I o čemu se, zapravo, radi? Odgovor je toliko slojevit, da ga zato i nema. Sve što se ne čini jasnim na prvi pogled, za nas ne postoji. Ono što nije jednostavno kao dva i dva (mada su neki naučnici i to dva i dva uspevali da opovrgnu), nenormalno je.

Setila sam se, kako su pre nekoliko godina građani jednog naselja u Beogradu pisali peticije i ludnjosali po medijima, jer je trebalo da u njihovom komšiluku bude otvorena nekakva institucija za smeštaj, ili možda samo škola za autističnu decu. Ono je bilo žalosno samo čitati i gledati, šta su sve roditelji neke zdrave dece govorili u vezi sa tim. Neće ljudi da njihova deca gledaju to ruglo. To su reči nekih majki o deci nekih drugih majki. Ne postoje prva ni druga deca, kao ni prve i ostale majke. Sva deca sveta deca su svih majki sveta.

Plašim se tog pomenutog desetog oktobra. Bojim se da će neko nastradati. I to zbog čega? Zbog straha. Mislim da je srž svega strah. Kada bismo samo smeli da u čoveku vidimo ono što nosimo u sebi, a da u sebi prepoznamo sve ono što vidimo kod drugog čoveka... Neki muškarci su spremni da tog dana uzmu toljage i izađu na ulice, osećajući da će se tako osloboditi svojih strahova. Oni misle da se treba obračunati sa neprijateljem, a ne shvataju da je neprijatelj u njima. Takvo stanje stvari neminovno (bar još uvek, sa ovakvom organizacijom ljudskih zajednica) i nesumnjivo koriste oni kojima bi krvoproliće donelo nekoliko: bodova, hiljada ili miliona, možda samo stotina evrića dinara svejedno samo nek’ je mufte. Paradu ove godine neće otkazati. Ne smeju. Ne isplati im se. Odgovara im. Kome? Nije bitno kome će odgovarati. Mene zanimaju oni kojima neće odgovarati, a u njoj će učestvovati. Neki vernici pravoslavne veroispovesti ove nedelje poste na vodi, po sopstvenoj (?) volji i sa blagoslovom nekih sveštenih lica. Nisam sa njima razgovarala, pa ne znam zašto to čine. Možda i bolje, jer iz iskustva znam da me mnogi od njih samo zbune i slude svojim objašnjenjima. Ostaje mi da se nadam, a tu aktivnost nikako ne volim, da se uz post mole da ne dođe do nesreće. Neki drugi vernici iste veroispovesti se spremaju da se obračunaju sa nakazama zbog kojih nam preti bela kuga (???!!!).

Žene, gde ste?! Skuvajte tople supe u nedelju; napravite najlepše kolače (ako ne umete ili nemate vremena, kupite ih i krišom zamažite plehove da izgleda kao da ste ih same ispekle); provetrite sobe, stavite posteljinu da se luftira; rastresite lavandu u vazama; začinite prve jutarnje kafe aromama koje sigurno imate negde u tajnim pregradama, u amanet ostavljenim od naših dalekih pretkinja. Neka se vaši muškarci – sinovi, braća, muževi, ljubavnici... neka se tog jutra probude obavijeni i ušuškani u vašu snagu. Zaštitite ih tajnim, bezopasnim, dugom mudrošću pravljenim oružjima: dušom u zagrljaju materice, svesti prilepljene uz zemlju, ruku sklopljenih oko novorođenog čeda...



Plusic 4 Minusic 0


Ocena

Ocenjeno 21 puta. Oceni

Komentari

Dodaj komentar

U beloj kosulji
Gordana
05.04.2017.
Te 1968. imala sam sedam godina i pohađala prvi razred u Cvijićevoj. Maglovito se sećam ujaka koji je u uniformi stajao na sred dugačkog predsoblja dvosobnog kadrovskog stana u kome je živelo nas ...
3720 pregleda | 0 komentara
U beloj kosulji
Gordana
04.03.2017.
Jezici sunčevih zrakova lizali su površinu Jezave i palacali po svežim kamenovima oblizujući sa njih još ponegde zaostale tragove jaja. Irina je nežno dodirnula muževljevo rame, okre...
870 pregleda | 0 komentara
U beloj kosulji
Gordana
03.03.2017.
Tri reči Upita me malopre moj drugar iznenada, takoreći iznebuha, pa još iz prikrajka, nenadano: „Koje su za tebe tri najlepše srpske reči?“ O tome kako se on i ja dan...
2586 pregleda | 0 komentara
U beloj kosulji
Gordana
01.03.2017.
  U petak uveče (beše 24. februar leta Gospodnjeg 2017) završim prevod i pošaljem ga, posle tri nedelje dobrog rada. Odličan posao, ja optimalno zadovoljna, ma sve na ...
1741 pregleda | 0 komentara
U beloj kosulji
Gordana
28.06.2015.
Danas je iz Smedereva ka Beogradu krenuo autobus na redovnoj liniji prevoznika Lasta, u 12:30 – redovan svakodnevni polazak (svim radnim danima, nedeljom i praznikom). Vozilo tipa mini-bu...
4220 pregleda | 4 komentara
Fotografija nedelje - sponzor Gajba caffee
91f4a69ea69a0ef88e03c4ccb2559949
Poslao: puki Pošalji fotografiju
Anketa
Da li ste zaposleni?
Da, za stalno.
Da, privremeno.
Nisam, tražim posao.
Nisam, ne tražim posao.
Sve ankete
Ukupno odgovora: 508
Dešavanja
Video dana
Oglasi
Soho 125x300