kojot
26.09.2010. broj pregleda: 1926

Hacker user

SAM SVOJ PISAC

Peđa Kojot
Kako objaviti pesmu, priču, novelu, dramu, esej, zbirku, knjigu?

Suvišno pitanje, čujem kako neko dobacuje i odgovara: treba biti darovit, dobro napisati. Jadac! I ja sam tako mislio. Sad mi znalci kažu da sam imao pogrešne premise. Preduslovi su promenljivi, a darovitost je – mada slovi za preduslov – konstanta, zar ne. Shvatio sam neomeđenost zablude kada sam u prošlom veku pročitao oglas u kome je jasno pisalo da je za prodavca listića tomobole u kafančetu Železničke stanice na gotovo slepoj pruzi potrebna društevno–politička podobnost. Napred, drugovi! Društveno–politička podobnost je iskočila i 1959. pa NIN–ova nagrada kritike nije dodeljena jer je, izgleda, ubedljivo najbolji konkurent bio roman [i]Crveni petao leti prema nebu[/i]. Možda je – ne znam – žiri pod pritiskom umuknuo. Zaboravio kriterije, etičnost, profesionalnost. Razumem ih: nije bilo lako s crvenom bojom. To ume itekako da zastraši. Strah je, izgleda, prirodni ljudski pratilac. To je pokazao i roman [i]Kad su cvetale tikve[/i]. Nije boja u naslovu, ali jeste škakljivo, da ne kažem delikatno, tako rano pisati o Golom. O tome i tikvama je i Drug Stari govorio. Govorio, kažem, a ne čitao. Hitno je roman povučen iz prodaje, skinut s pozorišnog repertoara. Niko da pisne. Onda stigne roman [i]Crveni kralj[/i]. Prodaje se kao vruć burek, pripremano drugo izdanje, pozorišna adaptacija, ekranizacija. Kritika frenetično aplaudira. Pisca nagrade isterivanjem iz škole. Ne iz klupe, ne iz lektire, nego s posla. Čovek je naše najveće bogatstvo. Kakva darovitost, kakvi bakrači?! Društveno–politička podobnost je bitna, i to – obratite pažnju – ne pisca, nego piščevog pokojnog oca. Na ulicu s piscem i neka bude srećan što ne visi na Terazijama. Pošto odgovara za očeve grehe, mogla su i piščeva deca da odgovaraju za očevu darovitost. Tako ti je to! Ćuti – dobro si prošao, zamisli da te je poljubio Strašni Čelični Brka. Ili ono mazalo, mali potajni Jevrej, arijevac. A telegrami podrške samo lete poput konfeta. Kao da je sudiji, vrhovnom meriocu potrebna podrška puka. Ali, Pera Pisar iz Personalnog žuri da uveri koga treba u svoju kukavnu podršku. Kritika onemela. Ima dar govora, ima ime i prezime, ima pristup medijima, ali ćuti. [i]U ćutanju je sigurnost [/i](Ivo Andrić: Most na Žepi). Malo sam skrenuo s puta. Počeo sam o izdavanju, ne o izdajama, a zabasah u post festum pripovest, po objavljivanju. Ponavljam pitanje: kako objaviti pesmu, priču, novelu, dramu, esej, zbirku, knjigu? Šta je potrebno da bi se do tog čina došlo? Dakle, nije neophodno, kao što je možda neko pomislio, imati delo. Taman posla, ko bi se time još baktao?! Nedavno je jedna spisateljka dobila važnu književnu nagradu za roman. U redu, ali šta je s jajetom tog romana, objavljenog doduše pod drugim naslovom. Junoša, čak i nesvestan šta hoće, podmetnuo je indigo i izvukao kopiju koliko je umeo. Imao para pa objavio. Sad čekam da i njega svemogući merioci ovenčaju nagradom. Eto, novac je jedan od preduslova. Kad imate novca ne morate ni da prepisujete tuđa dela – jednostavnije je platiti pisara. Možda Peru iz Personalnog. Ima i drugih načina, dabome. Jedan gospodin ode u diplomatiju. Odmah realizuje životnu preokupaciju: objavi zbirku pesama. Bravo majstore. Sjatili se Pisari iz Personalnog. Javljaju mu da je objavio zbirku i sve čestitke. Prilično dugo nisam smeo ni konzervu da otvorim da ne iskoči hvalospev pesniku. Ako, tako treba. Eto još jednog preduslova za objavljivanje: teba biti diplomata, ili u diplomatiji. Prođu imaju i "naši ljudi" u svetu: znaju jezik, imaju veze, ako prevedu nekog koliko–toliko uticajnog grafomana odavde, mogu da računaju na objavljivanje svojih svezaka u otadžbini. Promocija tamo, promocija ovamo, vajdica za sve aktere spisanija. U rasejanju luduju za srpskim škrabalima, to se zove nostalgija. Ne mislim na službovanja u diplomatiji Andrića i Crnjanskog. Ne mislim na Nušičevo konzulstvo, za kojeg i dalje u noticama lektire piše da je robijao dve godine u Zabeli. Ali to je druga, prilično duga, naduvana i blesava priča. Niko ne pominje da je Ben Akiba bio i ministar policije. Naravno, ne mislim ni da su naši ambasadori (u svakom pogledu, ne samo u diplomatiji, već jednostavno, a lepo zvuči: reprezenti) po svetu, bivši i sadašnji, loši pisci. Samo kažem da je najlakše s tog položaja biti objavljivan i hvaljen. Postoji i triangl u izdavaštvu, bezmalo Berdmudski trougao, nasleđen iz vremena kada su se rukopisi objavljivali kod ozbiljnog izdavača bez participacije novcem, već delom i, naravno, ako imate neke druge neodoljive čari što vode ćaru. Osoba A je urednik u kući A, njegov prijatelj, osoba B urednik je u kući B, a njihov kolega, osoba C u kući C. Urednik A objavi knjigu kod urednika B, urednik B kod urednika C, a C objavi kod urednika A. Svi siti, svi napiti, a bibliografija raste, kao da se koristi Sentin kvasac. Svi srećni, zadovoljni, zadivljeni. Naravno, neko od urednika ABC nema, trenutno, rukopis (ni volje, ni dara, ni vremena da ga žvrlja) ali ima milosnicu/ milosnika kome nedostaje dovoljno afirmacije ili naslova za nacionalnu penziju: odmah ćemo srediti, da se lanac ne prekida. I, najzad (bar mislim da je kraj, mada su srpski pisci talentovani za hohštapleraj) postoji školski model uspeha –prevara. Nedavno je jedan urednik veoma tiražnog dnevnog lista za slavskim ručkom (ogorčen, dakako) opričao kako je nasamaren. On, naravno, ne misli da je nečasno što se upustio u tu rabotu. Nekakvo minorno provincijsko piskaralo umoli tog urednika da mu objavi pesmuljak–crvuljak, a škrabalo će se odužiti jaretom (koje je, znaju hedonisti, kudikamo slađe od jagnjetine, pogotovu kad se do njega dođe mufljuski). Urednik, mada nije srca udovička, ne odoli iskušenju: jare je jare! Objavi bednu pesmicu; srećni autor se više ne javi, ili se, možda, posle te priče javio, kada je jare uveliko zaudaralo na prčevinu pa nije društveno–politički podobno da se kolje. I na kraju; najbolje je za nestrpljive, kojima je sujeta stigla do grla, da kupe malu štampariju (za male pisce), dobar je i štampač (valjda), pa sami pišu (opet valjda), sami štampaju (u dva primerka: za nju i njega), sami (sebi) čitaju i sami (opet sebi) recenzije, ode, himne, ditirambe pišu (pa još, ako kako-tako znaju neki jezik) i prevedu, mogu i da lepe po čaršijskim oglasnim falusima - i prezadovoljni. Ako uz to prilože i jare - sreći nema kraja!



Plusic 0 Minusic 0

Komentari

Dodaj komentar

Hacker user
kojot
05.05.2016.
Praznici su dosadni. Nema nikakve aktivnosti. Nema ničega vrednog  pomena, osim što su u svetu, gotovo istovremeno, izgorele četiri bogomolje, sve pravoslavne. Neverovatno – istinit...
4854 pregleda | 1 komentara
Hacker user
kojot
16.12.2010.
U zemlji čuda i neverovatnih mogućnosti kakva je Srbija,u naprstku ozemlja moguće je izdržavati dva patrijarha. Jednog hirotonisanog, drugog u senci. Irinej (Miroslav Gavrilović) i Irinej (Mirko Bulov...
3332 pregleda | 0 komentara
Hacker user
kojot
10.12.2010.
Međunarodno mrštenje na Srbiju što zbog sitnog, a neizvesnog, ćara (pa i straha) od Kine ignoriše dodelu Nobelove nagrade za mir u Oslu, nije mačji kašalj od kojeg hronično...
2080 pregleda | 0 komentara
Hacker user
kojot
10.12.2010.
Kada je Boris Tadić imao desetak godina Nečastivi s Filozofskog fakulteta kao iz drame Iva Brešana obeležio je Ljubu Tadića disidentskom bojom. Mladi Tadić se maglovito seća tog vremena. Može i...
2832 pregleda | 0 komentara
Hacker user
kojot
09.12.2010.
Srbija nikada ne bi postala nezavisna da se ex Yu republike nisu odvojile i ostavile je samu. Onda su grlati političari to pripisali sebi u zasluge jer je Srbija pametnom politikom i putem u svetlu bu...
1937 pregleda | 0 komentara
Fotografija nedelje - sponzor Gajba caffee
D2df4313675254910a530f11474ecaee
Poslao: ministar Pošalji fotografiju
Anketa
Da li ste zaposleni?
Da, za stalno.
Da, privremeno.
Nisam, tražim posao.
Nisam, ne tražim posao.
Sve ankete
Ukupno odgovora: 1139
Dešavanja
Video dana
Oglasi
Soho 125x300