''Verujem u besmrtnost nemačkog pozorišta“ rekao je davno poznati nemački pozorišni režiser Maks Rajnhart. Nemačka pozorišna scena važi za teatarski raj u Evropi. Ova scena diktira koje će se predstave prikazivati u pozorištima širom Evrope. Najveći i najznačajniji pozorišni časopisi dolaze iz Nemačke.
Pozorište predstavlja blaženo sklonište za one koji svoje detinjstvo nose sa sobom i spremni su da se igraju celog života, rekao je Maks Rajnhart, osnivač pozorišne škole, danas Akademije pozorišne umetnosti "Ernst Buš" u Berlinu.
Ovo je kratka priča o istoriji nemačkog pozorišta ili zašto je pozorište važno za jednu naciju.
U doba Nemačke Demokratske Republike "Ernst Buš" bio je najprestižniji centar za obrazovanje glumaca i lutkara. Inače, gotovo da nigde drugde nema toliko pozorišnih kuća koje su pod patronatom države kao u Nemačkoj.
Oko 150 teatarskih kuća finasira se iz državnih kasa. Trećina od njih su pozorišne kuće u čijem sastavu se nalazi i opera, balet i dramski teatar. Na stotine teatara i izvedbi, milioni posetilaca u samo godinu dana.
Pored toga u Nemačkoj postoji i oko 280 privatnih teatara različitih veličina, umetničkih pravaca i tradicije. Oko 35 miliona gledalaca svih starosnih doba godišnje posećuje oko 110 hiljada tetatarskih predstava i 7.000 koncerata.
Najmanji teatar u Nemačkoj je Theader u Kurfelzišen Frajnshajmu. Na scenu mogu da stanu četiri glumca u čijim kreacijama može da uživa oko dvadesetak gledalaca. Najveća pozorišnu scenu ima nemački Teatar u Berlinu sa 1.600 mesta i preko 300 predsatva ili Bavarska državna opera. 
Bavarska državna opera nalazi se u Minhenu; raspolaže trima scenama – omanji Prinzregententheater (čiji je enterijer poslužio kao model za Bajrojtsku festivalsku kuću), još manji Cuvilliés-Theater i Nationaltheater, koji je glavni i u centru Minhena. Nacionalni teatar je nekoliko puta rušen i izgrađivan, poslednji put 1943, kada je bombardovanjem uništeno sve osim spoljašnjih zidova građevine.
Bavarska državna opera je među istorijski najznačajnijim operskim kućama u svetu – u njoj je premijeru doživelo nekoliko ključnih dela Riharda Vagnera – ''Tristan i Izolda'', ''Majstori pevači'', ''Rajnsko zlato'' i ''Valkire''.
Od septembra 2008. generalni direktor je Nikolaus Bahler.
Uz to u Nemačkoj se održava oko 40 festivala, postoji i 150 teatara bez stalnog ansambla i oko 100 grupa oformljenih za nastupe po turnejama i veliki broj slobodnih pozorišnih grupa.
Nekadašnju mnogostruku tetarsku ponudu Nemačka može da zahvali svojoj istoriji. Najpre su postojala kneževska pozorišta koja su otvarana u dvorcima kao statusni simbol, a potom su i obrazovani građani teatar shvatili kao sredstvo identifikacije.
Dela poput Geteovog Fausta ili Bihnerovog Vojceka su nemačko pozorište dovele do središta nemačkog duhovnog života. Još početkom 20 veka bilo je lokalnih pozorišta i oko 2360 privatnih pozorišta.
Vreme nacionalsocijalizma je unesrećilo nemačko pozorište, mnogi režiseri, dramaturzi i glumci poput Maksa Rajnharta ili Bertolda Brehta morali su da beže iz zemlje zbog nacizma.
Novi izazov predstavljalo je ponovno ujedinjenje Nemačke, posebno je to bilo vidljivo u Berlinu. Mnoga, mahom istočnonemačka pozorišta, morala su da se bore za opstanak i preživljavanje.
Od 2007. godine nemački teatar ima svog Oskara. Faust se dodeljuje u devet kategorija, između ostalog za najbolje glumce i najbolju režiju.
Teatar godine je vrlo važan barometar za pozorišni život u Nemačkoj. Nagradu svake godine dodeljuje pozorišni časopis Teatar.
Umetničko delo ne samo da reflektuje, već i stvara i oblikuje naše mogućnosti percepcije sveta.
Nemačko pozorište nikad nije pripadalo aristokratiji, već obrazovanoj srednjoj klasi. Tokom cele istorije imalo je prvenstveno obrazovnu funkciju, a u devetnaestom veku smatrano je faktorom ujedinjenja nemačke nacije. Iz tog razloga, ono je uvek bilo polje kome je država poklanjala veliku pažnju. I zaista mi danas u Nemačkoj imamo takav kulturni sistem koji u svakom malom gradu finansira pozorište. Mislim da je to jedinstven primer u svetu da pozorište ima toliku važnost i podršku. Ovo pak omogućava da nove tendencije u pozorištu brzo prodiru i u institucije, koje imaju veliki finansijski potencijal i mogu da rizikuju. Činjenica da ono nije bilo zabavnog, već obrazovnog karaktera uslovila je jedno visoko intelektualno pozorište; iz te tradicije je potekao i Bertolt Breht.
U Nemačkoj, bez obzira što publika ide u teatar da se zabavlja, oni veoma ozbiljno pristupaju teatru. Sat pre predstave dramaturg drži gostima i gledaocima koji su voljni da dođu ranije predavanje šta je to što će gledati. Imate i publiku koja je zainteresovana da uđe u predstavu dublje od onoga što je samo na sceni. Ceo sistem je na ozbiljnijem nivou.
Povodom sto godina od završetka I Svetskog rata skoro sva vodeća pozorišta na nemačkom govornom području poručila su od savremenih dramskih pisaca tekstove inspirisane ratom i stradanjem umetnika. Utrkuju se koje pozorište će privući više gledalaca i napraviti bolju predstavu. Na taj način sva nemačka pozorišta žele da edukuju građane koji gledaju te predstave na jedan zanimljiv i nesvakidašnji način: radionicama, razgovorima sa autorima i glumcima, dramturzima…
Ako nema pozorišta nema ni nacije, neko je to odavno rekao. Ako našim građanima ukinemo kulturu, nestaćemo svi -biološki. U današnjem sistemu gde se kulturi daje minimum, gde je produkcija na jako niskom nivou, gde se pozorištima preti isključivanjem interneta i struje, najbolje rešenje za stvaranje kulture jeste privatni i civilni sektor.
Ko ulaže u kulturu ulaže u naciju.
Autor: Velimir Mladenovic