Velimir Mladenovic
09.03.2013. broj pregleda: 2107

Zzz

Martovske ide

 

„Pomodni milje je onaj u kojem svi misle kao većina. Postoji li mesto gde svako ima svoje mišljenje.
Postoji, to je literarni milje." 
(Marsel Prust)
 
 
Iskustvo mi  pokazuje da se loše stvari ne događaju nikad same od sebe već im I mi u tome dosta pomozemo.
 
Neko je odavno rekao da mnoge stvari neće ostati nikada zabeležene i niko ih neće upamtiti ako iz istorije ne pređu u umetnost. Tako je i danas. Niko ne može bolje od nas da poznaje vreme u kome živimo. Ko može bolje da poznaje pojedinosti o istorijskim događajima od nas koji smo svedoci, učesnici, a i žrtve vremena u kojem živimo?
 Uvek sam druge uveravao u neke priče, događaje, osobine, ali nikada nisam znao da li sam ja u sve te stvari duboko verovao. Onako iz duše, istinski i jasno. Govorio sam svima sve. Kako rat nije dobrar, kako je to najveće zlo koje je čovek ikada smislio. Da mi nikako nije jasno ko ga je i  zašto stvorio. Čitao sam negde da se tada: kroz rat, nemaštinu, bedu, borbu, pokazuje zapravo ona druga strana našeg bića, a to je da smo mi zapravo jedne velike životinje. U sebi nosimo taj gen, tu mrlju, i tačku od koje nikako ne možemo da se oslobodimo. To sam shvatio iz mnogo izvora: čitajući knjige, gledajući filmove, ali i gledajući ljude neposredno oko sebe. Mene su učili da je rat najveće zlo, da njemu nikada ne treba verovati, da se toga treba kloniti, i u njemu nikada ne učestvovati. Kroz takve najveće tragedije smo ja, ali i čitava moja generacija prošli. Dok su mi govorili ili dok sam čitao o ratu, o tome kako deca na nekim drugim stranama sveta ginu, kako se porodice rastavljaju, a da se više nikada ne sastave, polako sam shvatatao da je to zapravo najveća ruševina koju čovek sebi može da napravi. Čitao sam kako deca nekada vođena idealima, nekada nekim čudnim idejama koje su pokupili ko zna odakle odlazili u rat, a svoje porodice ostavljali da se drugi o njima staraju, da mole za milostinju i da se polako raspadaju. Ipak najtragičnije od svega mi je kada sam čuo da porodice šalju decu u rat.
 
Kada se zarati u nekoj zemlji, ako ne odete u rat, ako niste mobilisani ili na bilo koji način stali uz tu elitu, vi ćete biti potpuno odbačeni, bez ikakvog daljeg objašnjenja i nagoveštaja. To je i tema mnogih filmova, mnogih rasprava . Čovek je proklet. Ne zna da živi. Ne ume da uživa u svim lepim stvarima, koje mu je bog na ovaj ili onaj način podario.
 
Kada sam dobio poziv od urednika da napišem tekst o svom viđenju bombardovanja Srbije 1999. godine i svih događaja koji su se kasnije nizali, mnogo sam razmišljao jer zapravo nisam znao odakle da krenem.
Ne slažem se sa Herkalitom koji je govorio da je sve ono dobro što postoji na ovome svetu delo nekakvog rata i da sve zapravo odatle dolazi. Ja to ne razumem. Ja ne raumem kako neko može druge da ubija, kako neko ima paravo na to. I posle svega ja nekako na sebi nosim odgovornost svih ratova koje je moja zemlja vodila. A zašto smo ih vodili? E, to ne znam. To nikada neću saznati!
 
Mart je mesec. Proleće. Skoro svima ili bi barem ljudi trebalo tako da se ponašaju-kao da im je u duši proleće, kao da im je lepo i kao da su zadovoljni.
 
Danas se jasno i po ko zna koji put sećam onog čudnog i groznog rata koji sam preživeo. A preživeo sam dva rata. Kao i svi ljudi uostalom koje poznajem ili koje sam poznavao. Moj deda je stalno govorio da svaki čovek mora da preživi nekoliko ratova, naravno ako mu jedan od njih ne odnese život. Toliko je ratova  preživeo i njegov otac, tako sam i ja sam svedok dva rata.
 
Sve se to dogodilo pre tačno četrnaest godina. U to vreme, bio sam mali, ali ozbiljan dečak koji je u životu znao samo za igru. Bio sam tada u trećem razredu osnovne škole. To proleće nikada neću zaboraviti. Sećam se da moji drugari iz ulice tada nisu imali nekakav čudan osećaj da će se sa nama nešto dogoditi, da ćemo se od tog proleća svi promeniti. Ja sam to znao i negde u dubini svoga malog, nesigurnog bića, osečao. Iako sam imao samo deset godina, u meni se prvi put rađala čudna, mučna I teška misao o mogućem nestajanju. Imao sam dovoljno godina, dovoljno da shvatim da je rat veliko zlo, ipak nedovoljno da se ja protiv bilo čega pobunim, a na sreću nisam imao ni nekoliko godina manje pa da me za sve bude briga.
 
Pripremao sam se da slavim rođendan. Kao i svih prethodnih godina uostalom. Sećam se da je tata govorio da sve to odložimo, da baš sada nije vreme za tako nešto, jer možda već sledeće nedelje nećemo ići u školu.
Ne sečam se baš da sam ga tada najbolje razumeo. Sećam se da sam vežbao matematiku, jer sutradan i to na baš na moj rođendan je trebalo da imamo pismenu vežbu.
Tog 24. marta celoga dana nestajala je struja, pa dolazila. U našoj kući nikada nismo slušali radio. Tata ga je puštao samo dok bismo sedeli napolju, da nas malo zabavi. Ali, tog dana mi TV nismo uključivali, već samo radio. Meni je sve to bilo jako jako čudno, ali nisam se bunio. Slušao sam ga. Sve mi se radilo, samo da ne učim matematiku.
 
Bilo je to već kasno posle podne. Ja sam izlazio nekoliko puta napolje, pa sam se vraćao. Toga dana ništa nisam jeo. Išao sam po dvorištu i svakog koga bih negde sreo ja bih mu prepričavao ono što sam na radiju čuo: kako se treba ponašati i šta treba raditi ako dođe do ‘’vazdušne opasnosti’’. Pričao sam svima o tome jer je to za mene bilo nešto sasvim novo, drugačije i pomalo čudno.
Tog dana sam u krevet otišao mnogo ranije. Sećam se da nije bilo ni sedam sati, a ja sam već otišao da spavam. Sam. Razmišljao sam o svemu i svima kao i danas. Taman da sklopim oči i neko je pozvonio na vrata, Bio je to moj drug Dragan koji je već nekoliko sati sedeo napolju, slušao sve. I on baš kao i ja je nešto predosetio i pre svih nas, pre celog komšiluka je čuo sirene.
 
 Počeo je rat!
 
Ovo veče I taj trenutak nikada neću zaboraviti. Iako zapravo nije bilo mnogo hladno, ja sam ustao iz kreveta i odmah sam tražio šta ću da obučem. Ne znam ni sam više da li sam i bio obučen kada sam izleteo napolje. Ne znam da li sam preko pidžame navukao pantalone ili sam pidžamu pre toga skunuo. Sišao sam odmah napolje. Otišli smo svi kod dede u stan.
 
Deda je bio smiren, a ja uplašen. Deda je stajao. Ja sam sedeo na podu. Gledao sam ga I nisam znao šta da ga pitam. Čekao sam da on prvi nešto kaže a da ja to prihvatim. Deda je govorio kako to što je tada počelo zapravo nije ništa I kako će se brzo završiti, mnogo brže nego što mi svi to mislimo. Meni su u glavi bili oni grozni partizanski filmovi na kojima smo svi odrasli, a koji prikazuju avione kako seju bombe gde stignu.
 
Gledamo vesti I dnevnik, jer drugo ništa nismo ni mogli da gledamo u to vreme. Naravno voditelj objavljuje vest da je počela NATO agresija na našu zemlju. Ni u jednom novinarskom izveštaju tih dana niko nikada nije rekao da je prva bomba pala upravo na Smederevo.
 
Deda smireno I dalje govori. To je čovak koga sam prethodno opisao kao snalažljivog, kao čoveka koji ne glasa ni za koga, kao čoveka koji ne demonstrira ni protiv koga, nikada glasno ne kritikuje, onaj ko o tadašnjem predsedniku nikada nije imao nikakvo mišljenje. Onaj ko prehranjuje svoju porodicu I u vreme ratova. 
 
Ja sam bio nervozan. Znao sam da nešto moram da uradim, ali šta I kako nisam.
 
Nebo je bilo plavo. Tu tišinu koja je unosila strah nikada neću zaboraviti. Osećao sam se kao da će se nešto spustiti i sva nas okupljene poklopiti. Sve me je podsećalo na one stihove 'ko da će se dići grobovi i ljudi'.
 
Imao sam osećaj da sanjam. Da lebdim i da se ovo zapravo ne događa meni. Bio je to neki čudan san. San o smrti. Ili o životu. U meni se tada po prvi put javila misao o ništavilu.
 
Mi, dedini unuci i unuke prespavali smo tada zbijeni kao sardine u dedinoj sobi. 
 
Tako je prošla prva noć rata koga se sećam kao da je bio juče, a ne pre četrnaest godina.
 
Ubrzo sam počeo da se navikavam na svu tu histeriju. Ustajao sam i budio sam se sa sirenama. Igrao sam se. Šetao sam se. Družio sam s drugarima iz ulice. Nekako smo u tim danima svi bili jednaki i mali. Sasvim mali.
Tačno mesec dana od početka agresije Nato je bombardovao zgradu RTS-a. U to vreme moj ujak je radio u toj istoj televiziji. Strepeli smo svi za njegov život. Srećom te kobne noći nije bio na svom random zadatku.
 
Moj rodni grad bombardovan je skoro svakog dana. Gusti oblaci dima često su se nalazili iznad grada. Mi bismo uvek bežali kućama kada bismo čuli sirene.
 
Sećam se da su me jednom vodili na demonstracije. Ne znam protiv čega su bile. Da li protiv rata ili diktature u državi? Setićete se i sami, jer pretpostavljam da ste i vi kao i velika većina mojih vršnjaka tamo tada bili. Nosili smo razne natpise. Na nekima je pisamlo: ‘’Bolje rat nego Nato pakt’’. 
 
Mislili smo da tako možemo da pobedimo jednu veliku silu. Miting su organizovali isti oni ljudi koji su za to dobili veliki novac. Mislili smo da ćemo tako po uzoru na građane drugih zemalja koji protestuju i mi se pokazati kao herojima novog doba. 
 
Niko nas nije čuo. 
 
To je zapravo bila naša mala borba sa sobom. I sa našim sopstvenim strahom od propadanja.
 
Tih dana, tih godina, mladima Srbije su se obraćali uvek i isključivo samo crkva i neki glupavi mediji, samo pojedinci i nekakve grupe, to je ono na šta su deca bila osudjena, u državi u izolaciji, u zemlji u kojoj strane amasade ne izdaju vize studentima i u kojoj čitav svet želi da nas drži zatvorene,  negde po strani. Na televizijama smo gledali samo spotove o vojsci Srbije a uveče su prikazivali ljude koji protestuju na mostovima.
 
Osećaj da je život jedna velika slučajnost, nesporazum čak i da ovo što sam danas, već sutra iznenada može da nestane, a da se zapravo nikad niko uopšte ne začudi, nikada me više nije napustio. Kao mali sam shvatio da se kod nas živi slučajno, teško, da  smrt, uglavnom nasilna, preti iza svakog ćoška, mir i stabilnost su privremeno stanje, a glava se može izgubiti  lako. 
 
Te jeseni dve hiljadite godine smenili smo predsednika. Narod je verovao da će svima biti bolje. 2003. godine ubijen je premijer Đinđić. Kao da je morala još nečija glava da padne da bi se narod otreznio i video kuda zapravo sve ovo ide.
 
I od tada, pa sve do danas odnos Srbije prema Evropskoj Uniji je veoma konfuzan. Iako je naizgled došlo do nekog pomirenja I sada svi žele da pristupe Uniji, činjenice govore drugačije. Do danas nije izgrađena ni javnost koja traži EU, ljudi okreću leđa problemima, niko ne ide u susret da rešava iste. U tom velikom svetu gde sam boravio naučio sam da ono što pripada društvu, pripada i meni, posebno odgovornost koju imam da to što mi pripada - zaštitim. To sam radio onako kako sam znao, pisao sam tekstove za mnoge listove i blogove i u njima se obračunavao sa prošlošću od koje ne možemo pobeći.
 
A onda su se opet u tom istom Beogradu održavane demonstracije, od 2000 do sada bilo ih je nekoliko,  sada su bile protiv proglašenja nezavisnosti Kosova. Tadašnji predsednik je pozvao na miting pa otišao u Rumuniju. Građani su demonstrirali a jedan momak, izbeglica sa Kosova, je I poginuo. 
 
I tako sve u krug.
 
Na lepom kraju je lako videti lepo, užas je nemoguće ignorisati na njegovom kraju, ali se i u lepom kraju i u užasnom može naći ona suprotnost. Ne može se čekati na druge ljude da oni stave svoje tačke. Ne može se čekati ni da otvore nove teme i puteve. Ali treba pružiti ruku kad nekome možes pomoći. I sam i sa drugima - između tih redova se proživi zivot. 
 
Bilo je gorih vremena, bilo je boljih vremena, i biće ih i dalje. U svakom od njih se živi od danas do sutra - život je momentarna aktivnost, od trenutka do trenutka, dok sve funkcionise kako treba. 
 
To ne žnači da je život čekanje na kraj. Svoditi ga na to je nedelo protiv života. 
 
Sa izvesnim krajem pred sobom, nenajavljenim uglavnom ali svejedno izvesnim, treba potrošiti sve sto se ima - emocije, talente, snagu, mladost, starost, ideje, želje... jer život je prilika da se oni svi oprobaju. 
 
Jedina prilika za to.
 
Zato je mladima Srbije i te 1999. godine i danas potreban neko ko će se obratiti jezikom razumevanja i podrške, ko će ih usmeriti, a ne izvoditi na ulice, ko će deci kupiti knjige a ne avione. Mladi su i danas željni akcije, rada, učenja i novih ideja, i sva sreća narod je uvek pametniji od svojih političkih elita. 
 
Tekst pisan specijalno za ovaj blog, povodom trećeg rođendana mog bloga na ovom sajtu.
Takođe, pisan je i povodom pet godina prisustva na VIP blogu b92. (Tekst će se pojaviti i u štampanom i dopunjenom izdanju)
 
Velimir Mladenović


Plusic 8 Minusic 0


Ocena

Ocenjeno 7 puta. Oceni

Komentari

Još uvek ne postoje komentari za ovaj blog.

Dodaj komentar

Zzz
Velimir Mladenovic
29.04.2013.
''Verujem u besmrtnost nemačkog pozorišta“ rekao je davno poznati nemački pozorišni režiser Maks Rajnhart. Nemačka pozorišna scena važi za teatarski raj u Evropi. Ov...
2143 pregleda | 0 komentara
Zzz
Velimir Mladenovic
14.03.2013.
„Da bismo uspostavili svoj identitet kao ljudi, naroda, moramo uništiti svet nacionalizma ispunjen mržnjom u kome smo odvojeni jedni od drugih. Sjedinjenje. Idemo iz zemlje u zemlju, n...
2176 pregleda | 2 komentara
Zzz
Velimir Mladenovic
03.02.2013.
  Posle tri godine ponovo na SD CAFE.   Nezamenljivo, nezaobilazno, neprocenjivo, neodoljivo i nikad prevaziđeno mesto za provod, slavlje i razbibrigu, za pevanje i plakanje, ...
2178 pregleda | 1 komentara
Fotografija nedelje - sponzor Gajba caffee
9c87d63d1557b20e80a0ecf71f644b27
Poslao: Mr Z Pošalji fotografiju
Anketa
Da li biste napustili Smederevo ukoliko se ukaža takva prilika?
Ne, nikako.
Da, napustio/la bih Smederevo ali ne i Srbiju.
Da, napustio/la bih Srbiju.
Sve ankete
Ukupno odgovora: 33
Dešavanja
Video dana
Oglasi
Soho 125x300