Gordana
28.10.2010. broj pregleda: 4635

U beloj kosulji

Kako, naizgled ničim izazvano, upisati fakultet u pedesetoj?

Trinaest godina sam u homeopatiji. Ušla sam kroz neka mala vrata, na hiljadu i sto metara nadmorske visine, pored jednog žutog psa strogog pogleda. Imala sam utisak da se ušunjavam u zabranjeni špajz, da prolazim „na kant“, da se guram gde mi nije mesto. Razmišljala sam o tome, kako ću što pre da izađem, a nisam ni osetila da su se vratanca za mnom zatvorila i sama se zaključala.

Pošto sam čula bajkovitu priču o homeopatiji, kojoj i ime zvuči magično, pomislila sam kako je bilo lepo čuti, ali: neka, hvala. Nisu mi se baš uzimale te čarobne kuglice u kojima nema ničega, a ipak nečega ima. Arsenicum album? Ma, hvala. Učila sam kako se truje arsenikom. Koliko god bilo malo to čega nema, arsenik se iz organizma ne izbacuje, pa malo po malo... Nisam imala pojma da sam se već otrovala. Često mi se dešava da radim ono što, upravo u trenutku kad počinjem da ga radim, odlučim da nikada neću raditi. Možda se dešava i obrnutim redosledom (kad odlučim da neću, odmah počnem da hoću), ali je razmak između odluke i početka akcije toliko mali, da je sasvim svejedno.

Čim sam uzela prvu kuglicu, zapravo čim sam preživela reakciju, koja je bila takvog intenziteta, da čak i homeopate sa veoma velikim iskustvom pišu i govore kako postoji jedan vrlo mali broj ljudi koji tako burno odreaguje na homeopatske remedije, shvatila sam da sam tog puta stvarno preterala sa raznoraznim alternativnim metodama u svim aspektima života i odlučila, naravno, da se manem.

U narednih nekoliko dana sam prevrnula svaki kamičak da nađem bilo kakvu literaturu o homeopatiji. I našla sam. Bila je to fotokopija jedne knjige – ponegde nečitka. Gutala sam je, žvakala i prežvakavala, davila sve oko sebe ogromnim zalogajima neobičnog znanja. Nepunih mesec dana od mog prolaženja kroz ona vratanca, delila sam po kući kuglice za raznorazna akutna stanja i otvorenih usta, ne trepćući, gledala čuda koja su se preda mnom dešavala: bolovi koji prestaju za nekoliko minuta, nekad i manje; deca sa visokom temperaturom, koja se ponašaju kao da im ništa nije; bronhitis koji se vukao godinama, kako jenjava za dva dana; rezultati nekih nalaza, koji bi prema svim pravilima trebalo da sadrže informacije o velikom broju bakterija, a na njima piše „nalaz uredan“.

Nekoliko godina kasnije, našla sam nam i porodičnog homeopatu. Vodila sam na preglede koga sam stigla. Ponašala sam se kao sumanuti naučnik, na proslavama rođendana, jubilarnim maturskim večerima, slavama, preslavama, daćama, mitingovala na radnom mestu, po ulicama; nije bilo teme koju nisam iskoristila da zavrnem priču i odjednom: svi ćute, čujem samo svoj glas koji više i ne prepoznajem, pa kad mi postane neprijatno, preslišavam se ko je od prisutnih već prisustvovao mom sličnom napadu. U godinama koje su se valjale posle mog susreta sa homeopatijom, ništa više nije bilo kao pre nje. Sve se promenilo. Negde sam pročitala, da kada se samo jedna osoba u porodici leči homeopatijom, svi članovi se menjaju. Promene se i okolnosti, nešto neprimetno iz života izađe, a nešto drugo i bolje uđe. To je sasvim logično, ali je teško ljudima dokazati. Dugo sam, sada mislim i predugo, to pokušavala. Imam u sebi nešto, valjda, misionarsko, propovedačko.

Elem, još nekoliko godina kasnije, skupilo se u meni dosta znanja i iskustva, a homeopatija je ublažila i moju težnju da propovedam, te sam odlučila da napišem knjigu. Bio je jedan, za mene ne baš slavan događaj, koji zbog stida neću ispričati, ali me je potakao da iste večeri počnem da je pišem. Izgleda da sam dobro uradila posao – tako bar kažu homeopate i dosadašnji čitaoci.

Za sve to vreme, uporno sam odbijala mogućnost da se ikada profesionalno bavim homeopatijom. Imala sam razloga, od jedan do hiljadu i nazad. Posle objavljivanja knjige, ljudi su nekako spontano zaključivali da sam završila školu za homeopatiju i zato su me pronalazili na sve moguće načine. Čak su dolazili do mog kućnog broja telefona, pokušavajući da mi objasne da treba da ih lečim. Prilikom takvih razgovora sam bila ubeđena da moju knjigu nisu pažljivo ni pročitali, jer od samog početka, na više mesta naglašavam da nisam profesionalac i da su moja iskustva i znanje potpuno laička. Doduše, povremeno sam sebe doživljavala kao laika koji je prekoračio sve granice prave mere i dobrog ukusa, i vrlo drsko zakoračio u materiju. Poslednjih nekoliko meseci, kako sam uključena u zbivanja na području ove nauke, ostvarila sam mnogo kontakata sa homeopatama širom sveta. Ali, nijednog momenta nisam dovela u pitanje svoju desetinama puta podvučenu odluku, da se nikada neću njome baviti. Ni kada me je poznanica homeopata pozvala jednog jutra da zajedno razmotrimo akutno stanje njene sestričine (tu sam da pomognem ako mogu, pobogu), ni kada je posle moje ko zna koliko puta ponovljene izjave: „Pa ja nisam homeopata“, upitala: „A zašto nisi?“, ni posle izjave mog prijatelja homeopate: „Ma, pusti ti to što nisi. Kada bi mi trebalo, pre bih pozvao tebe nego neke kolege sa školom“, ni kada me je pozvala prijateljica, koja se takođe bavi jednom vrlo priznatom a nepoznatom komparativnom medicinom, da joj lečim ćerku, ni posle njenog: „Znam da nisi, vičeš o tome na sva usta, ali ja ti dete predajem na lečenje pa ti gledaj šta ćeš“.

Sve vreme sam radila šta sam znala i umela, kukumavčila „Aman, ljudi, ostavite me na miru“ i još jednom donela odluku: ma, ne dolazi u obzir! Pogađate?

Jednog nedavnog četvrtka, došla sam sa posla, bezazleno spremila sebi kaficu, sela za računar, otvorila poštu... Posle nekoliko minuta već sam telefonski razgovarala sa glavnim čovekom fakulteta za homeopatiju. Razgovor nije dugo trajao, a završio se njegovim: „Ulazite na brod“. Dva dana kasnije bila sam na svom prvom predavanju.

Prošlog petka su u školu stigli naručeni udžbenici. Jooj, moje radosti! Ne znam, kako sam ovoliko izdržala...



Plusic 0 Minusic 0


Ocena

Ocenjeno 17 puta. Oceni

Komentari

Dodaj komentar

U beloj kosulji
Gordana
05.04.2017.
Te 1968. imala sam sedam godina i pohađala prvi razred u Cvijićevoj. Maglovito se sećam ujaka koji je u uniformi stajao na sred dugačkog predsoblja dvosobnog kadrovskog stana u kome je živelo nas ...
5224 pregleda | 1 komentara
U beloj kosulji
Gordana
04.03.2017.
Jezici sunčevih zrakova lizali su površinu Jezave i palacali po svežim kamenovima oblizujući sa njih još ponegde zaostale tragove jaja. Irina je nežno dodirnula muževljevo rame, okre...
1596 pregleda | 0 komentara
U beloj kosulji
Gordana
03.03.2017.
Tri reči Upita me malopre moj drugar iznenada, takoreći iznebuha, pa još iz prikrajka, nenadano: „Koje su za tebe tri najlepše srpske reči?“ O tome kako se on i ja dan...
3332 pregleda | 0 komentara
U beloj kosulji
Gordana
01.03.2017.
  U petak uveče (beše 24. februar leta Gospodnjeg 2017) završim prevod i pošaljem ga, posle tri nedelje dobrog rada. Odličan posao, ja optimalno zadovoljna, ma sve na ...
2223 pregleda | 0 komentara
U beloj kosulji
Gordana
28.06.2015.
Danas je iz Smedereva ka Beogradu krenuo autobus na redovnoj liniji prevoznika Lasta, u 12:30 – redovan svakodnevni polazak (svim radnim danima, nedeljom i praznikom). Vozilo tipa mini-bu...
4525 pregleda | 4 komentara
Fotografija nedelje - sponzor Gajba caffee
9c87d63d1557b20e80a0ecf71f644b27
Poslao: Mr Z Pošalji fotografiju
Anketa
Da li biste napustili Smederevo ukoliko se ukaža takva prilika?
Ne, nikako.
Da, napustio/la bih Smederevo ali ne i Srbiju.
Da, napustio/la bih Srbiju.
Sve ankete
Ukupno odgovora: 34
Dešavanja
Video dana
Oglasi
Soho 125x300