Jazzexcentrik
11.06.2015. broj pregleda: 1652

Images

2. Deo - 30 albuma koji su obeležili savremenu džez istoriju

UVOD. PARADOKS KOJI SE OBJAŠNJAVA PARADOKSOM ILI PROLEGOMENA ZA NENAPISANU  SAVREMENU  ISTORIJU DŽEZA


    
Kao koncept, ideal apsolutne slobode predstavljao je jedno sasvim novo viđenje muzike koje se suprotstavljalo svemu što je ona do tada bila. U džezu je ta težnja bila motivisana koliko društveno-političkim okolnostima (rasnim i socijalnim), toliko i samom estetskom željom da se svira nešto potpuno novo. Svest Crnog muzičara je sazrevala zajedno s vremenom. 50-ih i 60-ih godina prošloga veka društvene prilike u Americi počinju da se menjaju u nadolazećem vremenu sve snažnije borbe za građanska prava Crnaca i u novonastaloj intelektualno-duhovnoj klimi, kako preko religijsko-duhovnog zaokreta jednog dela džez muzičara prema islamu i drugim istočnjačkim religijama (dakle, i prema drugim velikim neevropskim muzičkim kulturama), tako i kroz filozofiju hipi kulture kao vida kolektivističkog i intelelktualnog bunta protiv tadašnjeg američkog sistema i američkog načina života, ali i protiv rata, verskih, rasnih, kulturnih, nacionalnih, ili bilo kakvih drugih podela. Uverenje da i muzika može biti slobodna svakako je proisteklo iz konteksta duha vremena, ali i iz svojevrsne percepcije džeza koji je doživljavan kao jezik, gde se s vremenom, odnosno kako je jačala građanska svest Crnog čoveka, značenjsko težište njegovog vokabulara sve više oslanjalo na improvizaciju kao oblik konverzacije i prvog pravog muzičkog čina koji je imao ukus apsolutne slobode; iz ubeđenja da instrument nije predmet koji proizvodi zvuk, već glas kojim se mogu iskazati stanja svesti i duha, gde su nijanse tonova mogle biti uzorci boja, ali i vrsta emotivne rezonance misli, dakle, ne glasovi, već reči i rečenice, onomatopeje plača i krika, metafore duševnih stanja turobne i tegobne sudbine Crnog muzičara, obespravljenog i poniženog, skrajnutog na samo dno društvene margine. I zato su mnogi džez muzičari (naročito saksofonisti) tragali za "ljudskim" zvucima u svom instrumentu, ne bi li što autentičnije oživeli emociju i ne bi li nam što uverljivije preneli šta misle i šta osećaju, čime će svaki put kad izađu pred publiku iznova i iznova pokušavati da izmire paradoks čini se, ipak, nespojivih krajnjosti: apstraktnu prirodu muzičkog znaka sa konkretnim verbalnim značenjem onoga što su svojim vrtoglavim improvizacijama želeli da kažu. I zato će toliko puta ostati neshvaćeni... 

Albert Ayler - Summertime (1964)
 

Ipak, na ovakav način džez je sazrevao. Od bibapa naovamo, on više nije bio samo muzika i strast. S Gilespijem (Dizzy Gillespie) i Čarli Parkerom (Charlie Parker) naovamo, on je već način razmišljanja, dakle, sve više jezik, stav, a potom i duhovna vrednost, program, ideologija, način života, život sam...    
I tek naizgled iste tendencije daju se zapaziti u avangardi klasične muzike XX veka, kod Štokhauzena (Karlheinz Stockhausen) i Kejdža (John Cage), kompozitora koji su kao nastavljači Šenbergovog (Arnold Schoenberg) modela atonalnosti i dodekafonije otišli korak dalje u nagoveštaju mogućnosti stvaralačke slobode i u klasičnu muziku uveli aleatoriku, to jest zakone slučaja i nasumičnog korišćenja tonova kao tehnike komponovanja i improvizacije. Međutim, čak su i najsmeliji eksperimenti zagovornika aleatoričke i serijalne muzike bili, ipak, previše akademski, što će reći, apstraktni i pretenciozni, a ponajmanje spontani i inspirisani emocijom. Ma koliko možda te štokhauzenovskokejdžovske zvučne vizije i bile futurističke; i ma koliko možda Majls Devis (Miles Davis) ili Herbi Henkok (Herbie Hancock) priznavali uticaj Štokhauzenovog dela na svoju muziku. 

 

Art Ensemble of Chicago - Theme De Yoyo (1970)

I ako već klasičnu muziku (to jest njenu avangardu) poredimo sa džezom, odnosno ako pokušavamo da ova dva žanra svedemo na zajednički imenitelj "anti-postupaka", treba reći da je džezu mnogo bliža subverzivnost jednog Erika Satija (Erik Satie), nego isti takav model postšenberovske klasične avangarde. Jer prevratničko u Satijevoj muzici počivalo je upravo u njegovoj težnji da stvori arhetipsko jedinstvo umetnosti i života, baš kao što je i džez, i to od samih svojih početaka, bio inspirisan životom, teškom i tegobnom sudbinom američkog crnca, još iz vremena kada je taj zvuk bio tek senka, tek daleka i mutna uspomena crnog roba na njegovo daleko afričko poreklo, skoro zaboravljeni jezik, daleki i jedva naslutljiv swing u damarima njegovog srca.

U isto vreme, i u drugim umetnostima (književnosti i slikarstvu) imamo gotovo identična kretanja. Antigramatičke i antisintaksičke tendencije u delima pisaca Remona Kenoa (Raymond Queneau), Beketa (Samuel Beckett) ili Vilijema Barouza (William Burroughs) gotovo se do detalja poklapaju sa antiharmonskim tendencijama fri džez muzičara i klasičnih avangardista. Takođe, tu su i predstavnici američke slikarske škole apstraktnog ekspresionizma, na čelu sa Džeksonom Polokom (Jackson Pollock) i De Kuningom (De Kooning), koji stvaraju u to vreme. Slike ovih umetnika jesu svojevrsna, možda čak i doslovna paralela fri džezu. Na omotu ploče Orneta Kolmana (Ornette Coleman) Free jazz, čiji je naslov i imenovao ovaj pravac, nalazi se upravo jedna takva "free" slika Džeksona Poloka. Ona je potpuno apstraktna i na njoj se ne razaznaje nijedan prepoznatljiv oblik, niti se naslućuje ma kakva konkretna predmetnost. Linije boja se prepliću u na izgled slučajnom i proizvoljnom spletu, baš onako kako i zvuči muzika na toj ploči. Kolmanov album Free jazz je objavljen 1959. iste godine kad i, recimo, knjiga Caca u metrou, francuskog pisca Remona Kenoa, još jedno delo koje predstavlja svojevrsnu paralelu sa pomenutim muzičkim i likovnim eksperimentima. Preplitanja istih avangardnih i postmodernističkih tendencija u umetnosti 50-ih i 60-ih godina prošloga veka zaista su bila frapantna i možda i više nego slučajna.

 

Eric Dolphy - Hat and Beard (1964)



Plusic 3 Minusic 0


Ocena

Ocenjeno 1 puta. Oceni

Komentari

Missing
đorđe
21.07.2015.
Prilično pretenciozno od autora za nešto što treba da predstavlja čak i ''savremenu istoriju džeza'' . Prvo nije toliko ni savremena a ni toliko važna u sveukupnoj celini , osim kao jedan od pravaca koji gravitira u istoj . Svi pravci i vrste itd su suština džeza i odražavaju njegovu veličinu i suštastvo su same božanske prirode muzike . Važnost , priznatost , ne nužno i validnost ipak daje publika kojoj je to ipak namenjeno . Free jazz je važan deo , ali ne toliko, i uglavnom se koristi kao neoborivi argumenat ''slobode i intelektualnosti'' džeza . Moj stav je i inače '':Neka cveta hiljadu cvetova'' . Apropo ''Elektronske Muzike'' , dosta sumnjivo , ne bih da zasad obrazlažem . Interesuje me i literatura koja je korišćena u izradi članka , nije navedeno u ''fusnoti'' , ali nije naravno obavezno . Pozdrav autoru i svim Jazzerima where ever you are !!
Plusic 6 Minusic 0
Dodaj komentar

Images
Jazzexcentrik
20.02.2016.
Paradoks koji se objašnjava paradoksom ili prolegomena za jednu drugačiju istoriju džeza   Ideal apsolutne slobode, koji je s fri džezom dosegao svoj vrhunac, i čije se krajnje kon...
1138 pregleda | 0 komentara
Images
Jazzexcentrik
17.04.2015.
30 ALBUMA KOJI SU OBELEŽILI SAVREMENU DŽEZ ISTORIJU A KOJI NEĆE UĆI NI U JEDNU SAVREMENU DŽEZ ISTORIJU PARADOKS KOJI SE OBJAŠNJAVA PARADOKSOM ILI PROLEGOMENA ZA JEDNU DRUGAČIJU SAVREMENU &...
1751 pregleda | 1 komentara
Fotografija nedelje - sponzor Gajba caffee
289cdc521eff06d9f5fe109034af2964
Poslao: Ljubiša Ljuba Aranđelović Pošalji fotografiju
Anketa
Za koga ćete glasati na predstojećim predsedničkim izborima?
Saša Janković
Vuk Jeremić
Saša Radulović
Luka Maksimović - Beli Preletačević
Aleksandar Vučić
Vojislav Šešelj
Boško Obradović
neko od ostalih kandidata
Sve ankete
Ukupno odgovora: 549
Dešavanja
Video dana
Oglasi
Soho 125x300