Gordana
24.03.2014. broj pregleda: 2224

U beloj kosulji

15 godina kasnije

Danas će svi pominjati godišnjicu bombardovanja. Svako na svoj način, prema svom sećanju, prema sopstvenom osećaju pravde i nepravde, sa mnogo više mržnje nego što nam je svima podnošljivo (ili makar nama nekima), sa premalo saosećanja koje nam je svima više nego potrebno. Možda najgore i najteže od svega - bez povezivanja sa onim što je prethodilo tom nesrećnom bombardovanju. Ne, ne govorim o ovim političkim karikaturama koje će i od te nesreće, kao i od svake, pokušati da naprave neku korist, makar mali ćar. Da ne govorim o tome da su nam danas i na poziciji i u opoziciji mnogi od onih koji su u to vreme donosili odluke - mnogo manje baš tada, koliko u ono pomenuto vreme koje je prethodilo. Govorim o nama, takozvanim običnim ljudima. Danas će vrištati po društvenim mrežama, po kafanama, do te mere će ispisivati i izgovarati svašta da bi neko sa strane mogao pomisliti da se u Srbiji danas slavi neki veliki praznik.

Slušam malo više u poslednjih godinu dana neke vrlo mlade ljude, od onih koji ovih dana donose prve važne odluke u životu, koji su između ostalog (ovo pominjem samo zato što se nekada i time merilo) ove godine prvi put dobili poziv za glasanje. Imam kontakte sa decom iz dobrih porodica, od poštenih i radnih roditelja - i to se nekada gledalo i na taj način se procenjivalo, mene su bar tako naučili. Uopšte mi se ne sviđa ono što čujem od njih. S jedne strane, fascinira me koliko su produhovljeni ti mladi ljudi, koliko su zreli, kao i to što sa njima mnogo lepo razgovaram o raznim životnim pitanjima. S druge strane, ne sviđa mi se što generalno malo čitaju, što stalno pokušavaju da kalkulišu sa životom. Onda opet, dopada mi se što shvataju manjkavosti sistema kao takvog i što kod njih osećam snagu pravog i iskrenog otpora prema lažljivoj postavci savremenog sveta, čak i neku snagu da to ako ne promene, onda makar pomere neke granice razumevanja. Ali: ponekad od njih čujem neke ideje koje me dovode do pravog užasa - koje podsećaju na razmišljanja omladine tokom potpuno bolesnih i nenormalnih devedesetih. Nije to isto, ali zastrašujuće liči. I onda shvatim, iako je nemoguće da se išta vrati, iako nije isto, ma nešto se ne može ni porediti, ali ja osetim kao da se devedesete zapravo nisu završile. I nisu. Ostali su njihovi smrdljivi i lepljivi pipci da nas dodiruju, jer takva se neman ne može lako uništiti za ovo malo vremena koje nas od nje deli. Gde smo bili tada? Šta smo radili? Milioni različitih priča bile bi odgovor na ovo pitanje. Koliko zaista iskrenih, promišljenih i hrabrih?

Danas mi je u razgovoru jedan od tih mladih ljudi rekao: „Ma neka su nas bombardovali. I trebalo je. Trebalo je neko tada da nam pokaže da ne možemo da radimo ono što smo radili, pa da se mislimo neki drugi put da li ćemo opet.“ Ne, nije trebalo, naravno da nije trebalo. Mogla sam da mu odgovorim s punim pravom (neki, možda mnogi bi iskoristili to pravo): „Šta ti znaš, balavče? Koliko si imao godina tada? Nemaš ti pojma.“ To bi bio veoma glup odgovor. Da sam iskoristila to pravo koje mi daje samo broj mojih godina u odnosu na njegove, mogla bih da se pridružim svima ovima/onima koji će danas arlaukati o nepravdi koja nam je učinjena te '99. Zato mu nisam odgovorila, nisam rekla ništa.

Setila sam se razgovora od pre par godina sa jednim prijateljem. Poreklom je iz okoline Zadra i znam koliko je kao dete bio vezan za rođake koje je tamo imao i koliko je voleo taj kraj. Otišao je u inostranstvo početkom devedesetih. Pre nekoliko godina smo se videli posle mnogo vremena. I pričao mi je šta se sve dogodilo sa njegovim dedom, sa ujakom i ostalim rođacima koji su tamo živeli. Ali, najupečatljiviji mi je bio opis njegovog prvog odlaska u taj kraj kada je tamo već odavno bilo završeno ludilo - samo jedna scena: obišao je razrušenu kuću, obilazio okolinu i onda izašao na prašnjavi put. Stao je na sred tog puta i stajao neko vreme. „Znaš“ - rekao je - „osećao sam da je nešto veoma čudno i nisam mogao da shvatim šta. A onda sam odjednom primetio tu čudnu tišinu, tišinu koja je bila toliko tiha da sam prosto osećao buku tišine. Razumeš, nije se čulo apsolutno ništa: ni ptice, ni insekti - ništa. Tek tada sam osetio koliko zlo je tu vladalo, kad ni priroda nije mogla još uvek da se oglasi.“

E tako, kao što se svaka decenija završi poslednjom godinom, tako su se devedesete završile tom 99-om. Završile su se zlom koje nije došlo odjednom, nego je trajalo tokom čitave decenije. Kroz čitave devedesete sam krila da patim za Jugoslavijom, jer to tada nije bilo „in“. Nisam razgovarala sa komšilukom, jer je većina koja je imala decu uzrasta moje dece govorila kako su razočarani u Hrvate, kako su bili u zabludi, čak sam od bliske prijateljice čula da će ona svoju decu od sada učiti da mrze Hrvate. Rekla sam joj samo da ja svoju decu neću učiti da mrze. Sklanjala sam se od svih mogućih kontakata kada bih mogla da čujem nešto što sam jednom i čula, da „kada bih sada bio tamo, pobio bih sve - do bebe u kolevci“. Rekla sam samo: „Ti ne bi bio sposoban da ubiješ bilo koga, kolika si kukavica“, pokupila decu i otišla. Ni sa kim se nisam družila, jer nisam mogla da kažem da Srbi ubijaju po Sarajevu i svi se prave blesavi. Plašila sam se, bila sam kukavica i zato sam se sklanjala. A onda me je narednih dvadeset godina mučio osećaj krivice što nisam uradila nešto. Kao da sam mogla.

Moj prvi i do sada jedini roman završava se ovako:

..............................................................................................................................................................

24. mart 1999.

    Jutro i buđenje doneli su joj olakšanje. Pogledala je kroz prozor. Svanulo je. Spavala je u trenerci, sa patikama na nogama. Dušek je sinoć sa svog kreveta prenela i spustila uz Miličin, kad je ona već zaspala. Nije htela da je plaši, pa ju je pustila i da se presvuče u pidžamu. Lazar joj je oko dva posle ponoći rekao, neka ide da legne, a on će sedeti ispred televizora i, ako bude nešto - budiće ih odmah. Odlučili su da ne idu u sklonište, koje je bilo u susednoj zgradi.

Kada se probudila i videla novi dan kako se rađa, u tim prvim trenucima kamen joj je pao sa srca. Sećanje na prethodno veče ličilo je na ružan san. Polako se pridizala sa dušeka i uhvatila sebe kako razmišlja: "Gotovo. Prošlo je." Odmah zatim, sasvim se razbudivši, strese se. Očaj joj se razli čitavim telom. Šta je gotovo?! Šta?!

Pogledala je usnulu ćerku, napravila nekoliko koraka po mekom tepihu. Lazar je spavao, zgrčen, nepokriven, na kauču u dnevnoj sobi. Televizor je bio uključen. Razgledala je po kući, ne znajući šta treba da radi. Da li da normalno pristavi lonče za kafu i spremi doručak? Vratila se do Miličinog kreveta, pa opet do Lazara.

Šakom je pritisla usta, da joj se ne bi oteo vrisak: "Šta je ovo?! Šta ćemo da radimo?! Da li ćemo preživeti?"

Otišla je do kupatila i umila se hladnom vodom. Skuvala je kafu, počela da priprema doručak i tiho, pribrano i očajno šapnula:

" Šta li nas čeka?"

..............................................................................................................................................................

Zbog svakog dana tokom devedesetih, a koje su se završile nesrećnim bombardovanjem (jer, kako bi se ogromna nesreća završila srećno?), neka na današnji dan Srbija umukne. Neka se oglasi onom bučnom tišinom koju je čuo moj prijatelj kada je otišao u svoje selo u okolini Zadra.

Neka samo ćute:

- demokrate koje muči žal za istim tim devedesetim, neka se preispita svako za sebe za čim zapravo žali;

- naprednjaci koji su se onda drugačije nazivali i koji nas, kao i ovi gornji i svi drugi, vode unazad;

- klerofašisti sa krstačama od kojih je jedina korist što makar na silu neki od njih moraju da pognu glave (nema veze što je od težine zlata);

- pravoverni koji su sebi zadali zadatak da pokrste krivoverne, pri čemu su malo, ali samo malo zaboravili da ne bi trebalo da sude - nikome;

- neopredeljeni i nepripadajući, jer nema više prostora za manevre, nema više laži o zlatnoj sredini i nema srednjeg puta.

I svi ostali, čitava napaćena i onomad izbombardovana Srbija, neka umukne danas. Tišina je rečitija i mudrija od svega što ćete vi danas reći. Srbija danas treba da ćuti pognute glave, da ćuti i tuguje.

 



Plusic 11 Minusic 1


Ocena

Ocenjeno 5 puta. Oceni

Komentari

Još uvek ne postoje komentari za ovaj blog.

Dodaj komentar

U beloj kosulji
Gordana
05.04.2017.
Te 1968. imala sam sedam godina i pohađala prvi razred u Cvijićevoj. Maglovito se sećam ujaka koji je u uniformi stajao na sred dugačkog predsoblja dvosobnog kadrovskog stana u kome je živelo nas ...
4461 pregleda | 1 komentara
U beloj kosulji
Gordana
04.03.2017.
Jezici sunčevih zrakova lizali su površinu Jezave i palacali po svežim kamenovima oblizujući sa njih još ponegde zaostale tragove jaja. Irina je nežno dodirnula muževljevo rame, okre...
1333 pregleda | 0 komentara
U beloj kosulji
Gordana
03.03.2017.
Tri reči Upita me malopre moj drugar iznenada, takoreći iznebuha, pa još iz prikrajka, nenadano: „Koje su za tebe tri najlepše srpske reči?“ O tome kako se on i ja dan...
3117 pregleda | 0 komentara
U beloj kosulji
Gordana
01.03.2017.
  U petak uveče (beše 24. februar leta Gospodnjeg 2017) završim prevod i pošaljem ga, posle tri nedelje dobrog rada. Odličan posao, ja optimalno zadovoljna, ma sve na ...
2028 pregleda | 0 komentara
U beloj kosulji
Gordana
28.06.2015.
Danas je iz Smedereva ka Beogradu krenuo autobus na redovnoj liniji prevoznika Lasta, u 12:30 – redovan svakodnevni polazak (svim radnim danima, nedeljom i praznikom). Vozilo tipa mini-bu...
4350 pregleda | 4 komentara
Fotografija nedelje - sponzor Gajba caffee
B2404e093627dc17f0048d04c06bb5e9
Poslao: mikidisko Pošalji fotografiju
Anketa
Da li ste zaposleni?
Da, za stalno.
Da, privremeno.
Nisam, tražim posao.
Nisam, ne tražim posao.
Sve ankete
Ukupno odgovora: 1002
Dešavanja
Video dana
Oglasi
Soho 125x300